Поезија је душа народа

Српска књижевна задруга објавила је друго, проширено издање „Антологије белоруске поезије”, коју јесаставио, као и прво (1993), Иван Чарота (1952), белоруски слависта, професор словенских књижевности Белоруског државног универзитета у Минску, инострани члан Српске академије наука и уметности. Песме и предговор превео је професор др Миодраг Сибиновић. Антологија садржи избор поезије 68 белоруских песника, који су живели и стварали од дванаестог (Кирил Туровски), и од краја петнаестог века (Франциск Скарина), па до наших дана. Међу њима су и двојица класика белоруске поезије – Јанко Купала и Јакуб Колас, чијој је 130. годишњици рођења посвећено ово издање.

Гост Српске књижевне задруге, која ове године слави 120 година од оснивања, управо је Иван Чарота. У сусрету с новинарима, поред познатог слависте, учествовали су Владимир Чушев, амбасадор Белорусије у Србији, Миодраг Сибиновић, Слободан Ракитић и Драган Лакићевић, а стихове белоруских песника казивао је Срба Милин.

Професор Чарота је похвалио преводе Миодрага Сибиновића и рекао да је „испољио изузетно суптилно разумевање белоруске песничке речи”, потом је објаснио како је настао назив – Белорусија. По првој причи, то је због беле одеће сељака, њихове беле косе и беле боје коже. Друга прича говори да су државу напала татарско-монголска племена. Успели су да се одбране, захваљујући, између осталог, и великим кишама, и тако остали бела, чиста Русија, Русија без Татара.

Сматра да смо врло слични. Било му је пријатно када је од једног српског колеге добио збирку песама са посветом: „Брату из праотаџбине”, али, исто тако, са уважавањем, прихвата мишљење колеге-сународника који тврди да су Белоруси дошли с Балкана. У Белорусији су боравили: Јуриј Крижанић, Стефан Зановић, Симеон Пишчевић, Доситеј Обрадовић... Класична дела: „Александрида”, „Повест о Тристану” и „Повест о Бови”, сачињена су „из књига српских”.

Од средине 19. века, пригушивана национална свест Белоруса, оживела је сентенцу: „Народ је жив – док живи његова песма”. Почетак 20. века, каже, с правом се сматра раздобљем белоруског културног препорода. У поезији се јавља читав низ песника највише вредности. Неки од њих су одмах стекли пуну афирмацију, а некима заслужено признање стиже тек данас. Има и стваралаца чија права вредност није, до краја, схваћена. Чарота указује на велики значај песника Максима Богдановича, чију је стогодишњицу рођења Унеско унео у календар светски значајних датума. Он је остао без мајке као одојче. Отац је напустио завичај и Богданович се школовао и васпитавао у Русији. Ипак, вратио се свом језику, и као песник, и као преводилац, и као есејиста, и као критичар, и као историчар књижевности. Преводио је римске, француске, немачке, шпанске и скандинавске песме. Преводио је, наравно, и са језика сродних белоруском. Са српског је превео, препевао, обрадио, нашу шаљиву песму „Смрт стршљена”, у десетерцу. Утемељивачи новије белоруске поезије су и Јанко Купала, Јакуб Колас, Алес Гарун... А настављачи њиховог дела: Владимир Дубовка, Владимир Хадика, Владимир Жилка, Наталија Арсењева...

У „Антологији белоруске поезије”, истиче Чарота, нашли су се и белоруски песници из дијаспоре. Било је важно да се сви они сакупе „под једно небо – родно небо поезије”. Ово је, дакле, први покушај да се представи панорама укупне белоруске поезије, на основу чисто књижевних критеријума, без уплива актуелне политике, идеолошких подела и постојећих граница. Историја памти и другачије примере: Адам Мицкијевич је рођен на „белоруском подручју”, а припада само пољској књижевности. У Литви, од 16. века, постоји породица Достојевски, а Фјодор Михајлович припада само руској књижевности.

Најчешће речи у белоруској поезији, мада то статистички није потврђено, јесу: мочвара, бара, глиб, од птица – рода, дрво – врба, цвет – различак, жбун – глог, затим извор, младо, зелено жито... Мочвара, бара, глиб – објашњава Чарота – користе се у првобитном значењу: праматерија, од које је створен свет. Најчешће помињани празник јесте – Купала (Ивањдан), дан солстиција, почетак новог циклуса.

У поезији, тврди професор Иван Чарота, активира се оно – што под различитим именима – не мења своју суштину. Није, зато, случајно што у многим језицима постоје изрази чији је заједнички смисао: „Поезија је душа народа”.

----------------------------------------------

Чароти награда „Фјодор Михаилович Достојевски”

Високо интернационално признање „Фјодор Михаилович Достојевски”, које додељује Свесловенско књижевно друштво, уручено је Ивану Алексејевичу Чароти за „духовни, подвижнички рад у повезивању белоруског и српског народа” и превођење дела Николаја Велимировића, Јустина Поповића, патријарха Павла, Иве Андрића, Бранислава Нушића, Десанке Максимовић, Бранка Ћопић, Драгослава Михаиловића, као и за превођење књига „Косовска битка траје” и „Српска православна црква”.