Поезија је огледало друштва

Са стваралаштвом руске песникиње Риме Казакове (1932) наша читалачка публика није имала прилике да се упозна до сада. Њена поезија није преведена на српски језик, а како је Казакова ових дана у Београду, где ће се срести са српским писцима и издавачима, сва је прилика да ћемо ускоро читати њене песме, исповедну лирику, као и ангажовану поезију, са јаким социјалним мотивима. Сутра у 12 часова Рима Казакова срешће се са нашим писцима у Клубу књижевника Србије, а у среду од 19 часова имаће своје песничко вече у Руском дому у Београду. Поред песникиње, у разговору ће учествовати Злата Коцић и Миодраг Сибиновић, који су специјално за ову прилику начинили избор и превели неколико песама Риме Казакове. Ова песникиња до сада је објавила двадесетак збирки поезије, а у Београду ће представити књигу "Стихови о љубави".

У предговору за Ваше "Сабране песме" написали сте да се песме из 50-их година 20. века битно разликују од оних које се писали 90-их. Шта све обухвата тај песнички лук?

– Стање у друштву условило је и теме моје лирике. Година 1985. везана је за саме почетке перестројке. А шта је перестројка у ствари? Тада се појавила потреба да се ствари поправе, да се наштимају. Послужићу се поређењем са старим клавиром, па ћу рећи да је перестројка значила штимовање клавира на којем је било тешко свирати. Отворен је неки нови свет. Људи су у току перестројке пуно изгубили, постали су равнодушни и било је пуно оних који су више волели комунизам. Те осамдесете године биле су године наших илузија и великих надања. Није постојао појам као што је бизнис, али постепено се усталио такав поредак да су се поједини људи осетили као да су изоловани из живота јер нису себи могли да приуште живот какав су хтели. Настала је огромна разлика између обичног света и богаташа. А таква друштвена слика одразила се и на моје писање. Јер, поезија је огледало друштва, а у огледалу се види све.

Прва сте жена на месту секретара Удружења књижевника Москве. Којим се све активностима бавите?

– Распадом Удружења књижевника СССР 1991. године настао је наш савез који је подржао демократију и Јељцина. Сви остали савези били су из познатог пуча КГЧП и залагали су се против нас. У оквиру нашег удружења постоји неколико клубова. Ја сам на челу клуба "Једна песма" у који свако може да дође, прочита своју поезију и о њој дискутује. Ту је и група "Московска муза" која се бави само женским стваралаштвом, и у оквиру тог клуба се држе предавања о руским песникињама, почев од 17. века. Женска књижевност је веома јака у Русији. Један стих из песме Јевгенија Јевтушенка каже да најпознатији песници имају у себи мрву женског принципа, чуло које имају само жене. Дуго се сматрало да је жена биће које је крхко, са врло тананим осећањима и да њој више одговара лирска форма, а епови су резервисани само за мушкарце. Поменућу зато изванредну генерацију наших песникиња – Јулију Друњину, Веру Инбер, Маргариту Алигер, Јуну Мориц… У Русији никада није било разлике у књижевном стваралаштву мушкараца и жена. Можда је та разлика приметна у области политике, па је недавно и председник Путин рекао да треба да се повећа број жена у парламенту и државничким пословима.

Сматрам да ако је жена талентована биће успешна и у политици и у било којој другој области, па сви покушаји да се мушкарац и жена изборе за превласт биће неприродни и без успеха. Неко ме је скоро питао како жена може да пише у мушком лицу или мушкарац у женском, а одговор је био да је за поезију потребна душа, потребна је љубав и духовност, а све остало је само граматичка подела.

Активни сте у фракцији Жене Русије, а једну песму сте посветили и Владимиру Путину.

– Наравно да сам ангажована и нормално је да ме интересује политика. Имала сам жељу да урадим нешто као друштвено активна жена, а онда сам схватила да као песникиња могу да урадим троструко више него као политичарка. Путин је за нас огроман ауторитет и као песникиња сам имала питања за господина председника. Гледала сам на телевизији један концерт посвећен Дану победе и војницима који су погинули у Другом светском рату. Концерту је присуствовао и Владимир Путин и на његовом лицу виделе су се сузе… Написала сам песму с осећањем да због страшних људских страдања и председник Русије плаче као и ми обични људи, и саосећа са нама. То осећање не може да се научи. Ову песму нисам писала за председника већ за наш народ, желећи да га прикажем као хуманог и правичног човека.

На Ваше стихове се компонују и песме. Колико то доприноси популарности поезије?

– Изузетно много. Те композиције трају већ 20 година и скоро ми се у једном радио програму јавила млада жена која ме је срдачно поздравила, извињавајући се јер ме млађе генерације више знају по мојим композицијама а мање по стиховима, које памте њихови родитељи.