Да ли је Николић добио јасне одговоре у Бриселу

Иако је Томислав Николић, председник Србије, из седишта Европске уније послао поруку да Брисел неће тражити да Србија призна Косово, која се у први мах многима могла учинити као некакво ново сазнање, аналитичари оцењују да се приликом његових прекјучерашњих сусрета са највишим европским званичницима, ипак, није догодило ништа ново нити неочекивано. Том приликом ни постојеће бриселске поруке, како кажу они, нису прецизиране.

Делећи овакав став, Никола Јовановић, уредник часописа „Изазови европских интеграција”, износи мишљење да је актуелном председнику био циљ да направи контакт, да се представи као конструктиван саговорник, да у старту буде прихватљив за ЕУ. „Он је у томе успео, будући да је дао врло мекане изјаве, које у принципу могу да се тумаче на врло флексибилан начин. Јер ниједном изјавом није затворио врата, али није дао ни некакав обрис евентуално некакве нове политике”, сматра Јовановић.

Коментаришући наше питање како је протекло „опипавање пулса” између Николића и европских челника, који су домети тих разговора и основне поруке, он наводи да је једино нова ствар коју смо чули билo онo што је рекао председник Србије – да дијалог Београда и Приштине треба да преузме будући премијер. Наш саговорник сматра да је то погрешна идеја и у функцији унутрашње политике: „Не може се без консензуса са осталим актерима у земљи странцима предлагати ко ће са наше стране водити преговоре”, наглашава Јовановић.

С обзиром на то да је Томислав Николић у предизборној кампањи говорио да дијалог са Приштином треба да води председник државе, питали смо и колико се оно што је говорио приликом своје прве званичне посете Бриселу у својству шефа државе разликује од онога за шта се залагао у предизборној кампањи.

Дејан Вук Станковић, политички аналитичар, каже да се његове раније изјаве не разликују нешто много од ових најновијих. Станковић мисли да је до става да преговоре треба да води премијер Николић дошао оног тренутка када је увидео колико је „врућ кромпир” тема која се зове разговори између Београда и Приштине, односно колики су политички ризици по онога ко учествује у том политичком послу, јер сте ту принуђени да правите уступке другој страни, које баш и нисте спремни да признате пред сопственим бирачима.

Други саговорници „Политике” посебно указују на то да Србија не би могла директно да преговара са Косовом, јер би то значило признање Косова као равноправног саговорника у међународним односима.

„Уколико би у преговорима учествовао премијер једне и премијер друге стране, онда то већ има међудржавни значај. Ако нешто води председник владе онда он и наступа са те функције и наступа с тим ауторитетом”, истиче Предраг Симић, професор Факултета политичких наука.

Оцењујући да је у Бриселу „све било очекивано и да није било никаквих изненађења”, Огњен Прибићевић, бивши амбасадор Србије у Немачкој, износи своје мишљење да се дијалог више не може водити на садашњем нивоу, зато што сада на дневни ред долазе питања која су далеко сложенија. „Али проблем је у томе како решити сусрете између највиших државника Београда и Приштине, а да то не остави утисак сусрета између две државе”, подвлачи он.

Уз поруку председника Србије да ЕУ неће тражити признање Косова, његови европски саговорници су нагласили и да је кључни услов за почетак преговора Србије и ЕУ нормализација односа са Косовом. Како тумачити овај раскорак?

Јовановић, с тим у вези, каже да ту опет види доста нејасноћа. „Није спорно да у овом моменту није формални услов формално признавање Косова. Међутим, с друге стране, формални услов је нормализација односа са Косовом. Како схватити нормализацију? Која је садржина појма нормализације? Да ли је то имплицитно признање или коегзистенција?”, пита он уверен да посета председника Бриселу није помогла у проналажењу потребних одговора нити је, како каже, Николић добио јасне одговоре које је наводно ишао да тражи у седишту ЕУ.

Према мишљењу Симића, поменуту разлику у вези са Косовом треба схватити као захтеве који долазе споља, а нама делују нерешиви. „Не заборавите да је својевремено и Анти Марковићу, некадашњем југословенском премијеру, била изражена жеља да се Југославија очува а да се то не учини војним средствима. Тако се у овом тренутку не тражи формално признавање Косова него се тражи нормализација односа Београда и Приштине. То овде већина људи тумачи као де факто, ако не и де јуре признање”, каже Симић и додаје да му се у овом тренутку чини да такви захтеви говоре отприлике ово: „Ми решења немамо, ми знамо шта хоћемо, а ви решење нађите”.

Он указује и на то да постоје коментари који говоре да ни Вашингтон, а посебно Брисел нису били задовољни претходном владом ни председником. „Не због тога што нису чинили кораке ка ЕУ, већ због тога што нису били спремни да се суоче са корупцијом, организованим криминалом, реформом судства као у овом тренутку најважнијим условима за даљу евроинтеграцију Србије. А управо су то прва очекивања која се постављају пред новог председника и пред владу”, подвлачи Симић.

Биљана Чпајак