Кад Француска одаје почаст

Специјално за "Политику" од дописника Танјуга
Један од ретких градова у свету који су у двестагодишњој историји доделе Легије части добио ово највеће одликовање Француске је – Београд. Било је то 1920. године, када је Француска желела да ода почаст граду "који је био једна од првих жртава Великог рата", али који, упркос бомбардовању и војној надмоћи непријатеља "није устукнуо (…) показавши изузетну храброст".

Укупно 68 градова добило је Легију части, од којих четири ван Француске. Поред Београда то су Лијеж 1914, Луксембург 1957. и Стаљинград 1984. године.

Одликовања министарстава

Ово најчувеније француско одликовање, које је 1802. године установио Наполеон Бонапарта, додељује се превасходно појединцима који су се посебно истакли својом храброшћу, талентом, врлинама или доприносом у војном или цивилном домену. За заслуге у цивилној служби Легија части се додељује три пута годишње, 1. јануара, за Ускрс и 14. јула, национални празник, а за војне заслуге почетком јула. Годишња квота је велика – примера ради, 1996. године додељено је 115.000 Легија части, од 125.000, колико је било предвиђено.

Француска национална одликовања, иначе, имају три реда: витез-командант, официр и витез, а код Легије части постоје и два висока звања – Велики официр и Велики крст. За разлику од награда, за одликовања се по правилу не кандидује, већ државне институције предлажу председнику Републике оне за које сматрају да их заслужују. За национална ордења не могу бити предложени чланови парламента, међународни функционери и чланови кабинета политичара док им траје мандат.

– Био сам изненађен кад ме је позвао француски амбасадор у Унеску да ме пита да ли сам прочитао листу оних који су декретом председника Републике одликовани Легијом части, а  коју је објавио "Фигаро". На њој је било и моје име – каже Драгољуб Најман, амбасадор Србије при Унеску, који је постао витез Легије части за рад у области међународне сарадње, као и његов отац, београдски архитекта који је орден добио 1936. године за пројекат зграде француске амбасаде у Београду.

Најман подсећа да је један о првих који су након одласка Слободана Милошевића добио Легију части био професор Правног факултета у Београду Војин Димитријевић.

Поред Легије части постоје још две категорије националних одликовања: Војна медаља коју је 1852. установио Наполеон III за војнике који су се истакли у борби, и Национални орден за заслуге, који је установио генерал Шарл де Гол 1963. године. Овај орден је отворио пут одликовањима која додељују француска министарства – културе (у домену лепих уметности и књижевности), образовања (за учитеље и професоре), одбране (за заслуге у морнарици) и пољопривреде (за допринос у овој области).

– Де Гол је успео да подигне ауторитет Легије части тиме што је увео Национални орден за заслуге са истим звањима као Легија части, али који је по протоколу после ње. Тако је смањио број оних који могу да добију Легију части – објашњава Најман.

Национални орден за заслуге је на крају свог мандата добио и бивши амбасадор Србије и Црне Горе у Француској Радомир Диклић.

Важност признања у култури

Имају  ли ова одликовања исти значај данас као што су имала, рецимо, до пре II светског рата?

Додељивање Великог крста Легије части руском председнику Владимиру Путину, кога је прошлог септембра одликовао француски шеф државе Жак Ширак, изазвало је велико узбуђење у француској јавности (посебно међу организацијама за одбрану људских права којима је руски председник једна од главних мета).

У домену културе, у којем Француска види један од снажних фактора за ширење свог утицаја на међународној сцени, ордени додељени странцима наглашавају идеју о културној различитости за коју се Француска бори у међународним институцијама. Ову димензију – културне различитости – нагласио је министар културе Рено Донедије де Вабр уручујући, пре десетак дана, највише одликовање Француске у области културе Емиру Кустурици.

За Кустурицу овај орден је "начин да се Француска афирмише у свету, повезујући ствараоце у култури". За Милорада Мишковића, дугогодишњег првака Париског балета, који је витез за културу постао пре четрдесетак година, орден Легије части је "банализован". "Он више нема велико значење јер свако може да га добије", каже Мишковић који је, по одласку у балетску пензију, десет година био уметнички директор и саветник Унеска, а потом почасни председник Међународног савета за игру у овој организацији.

"Одликовање француске државе својевремено сам доживео као дуг према земљи", каже овај славни балетски уметник који живи у Француској од 1946. године, али до данас није желео да замени српски (југословенски) пасош неким другим.

Сликар Владимир Величковић, носилац највишег ордена за културу, као и Кустурица, каже да Легију части може да добије свако ко се посебно истакне, "од земљорадника и ватрогасца до нобеловца". Величковић објашњава да, након што су обавештени о одликовању, француски држављани сами купују орден и бирају ко ће да им га уручи. "Орден вам не доноси посебан статус у француском друштву. Чувам га у ормару, а понећу га на свечаном пријему приликом приступања у Академију наука у пролеће, као што је то обичај", каже Величковић који је, декретом председника Републике, постао француски академик децембра прошле године.

"Одликовања у Француској и даље имају велики значај, о чему најбоље сведочи велики притисак на министарства. Када је реч о носиоцима ван Француске, она имају већи значај за оне који долазе из мањих земаља, зато што се много ређе додељују", сматра Најман, који знатан број француских одликовања која су добили Срби објашњава традиционалним везама са Француском током дугог низа година. "Французи су с времена на време заборављали на те везе, али оне су увек постојале", каже Најман.

Пример који то добро илуструје је и Александар Саша Петровић, српски редитељ чији је живот обележила веза са Француском. Петровић је први српски филмски уметник који је 1969. године добио орден француског Министарства културе.