Натуршчици без лимита

Од нашег специјалног извештача
Кан, 24. маја – Међу до сада боље оцењеним филмовима у конкуренцији за награде 60. Канског фестивала, јесте и "Параноид парк" независног америчког редитеља Гаса ван Сента (Кентаки, 1952), који је интернационалну славу стекао филмовима "Драгстор каубој", "Мој приватни Ајдахо", "Умрети за то", "Добри Вил Хантинг" и "Слон", за који је у Кану 2003. освојио "Златну палму".
 У "Параноид парку" Ван Сент остаје доследан својим тематским интересовањима и естетици, али је овај филм и чвршћи и бољи од већ награђеног "Слона". Да ли очекује неку од награда? Тврди да му то није важно, већ да је важно да филм има што бољи пријем и да се што боље прода у што већем броју земаља.

Занимљиво, амерички дистрибутер још није одређен ("Чекам најбољу понуду", каже аутор), али јесте српски. Београдска дистрибутерска кућа "Мегаком" већ је откупила "Параноид парк", а од челника Игора Станковића сазнајемо да ће га чувати за београдски Фест.

Последњих година све је већи број филмских адаптација популарних књига но, значи ли то кризу сценарија?

Када се користи књига као основ или полазиште за филм, ауторима је све много лакше и сигурније, све је чвршће и извесније. То су, сигурно је, неки од разлога што је у последње време снимљен знатан број таквих филмова, у функцији илустрација какве добре књиге. Криза сценарија не постоји, постоји само криза добрих сценарија, мудрих прича.

И Ви сте се сада одлучили за адаптацију истоименог романа Блејка Нелсона. Да ли и зато што се он уклапа у Ваша тематска интересовања?

И Нелсонова литерарна преокупација је малолетничка делинквенција, социопатско понашање, неспособност уклапања тинејџера, средњошколаца у друштво, отуђење. Све његове књиге посвећене су овим темама, а то је оно што и мене занима. Прича из "Параноид парка" смештена је у Портланду у Орегону, где је Нелсон и рођен, што је важно јер је аутентично. Смештена је међу групу аматерских возача скејтборда који имају специфичан начин понашања у том свом микросвету, у изграђеном бетонском парку за изазовне вожње тинејџера који се још нису опростили од детињства а ни закорачили у озбиљније одрастање. Наравно, у филму има ствари које не постоје у књизи.

Колико сте се верно држали књиге?

Нарација у књизи је доследно линеарна, док у мом филму није. Међутим, није ми била намера да нелинеарним, скоковитим приступом причи манипулишем гледаоцима, већ да будем што блискији реалним ситуацијама у животу у којем се све и иначе креће напред-назад. Чак и у свакодневном разговору или у унутрашњим дијалозима.

Може ли такав поступак да одбије публику?

Не верујем. Па толико је филмова на свету, толико сјајних прича попут "Грађанина Кејна" Орсона Велса, које су испричане кроз флешбекове.

И Ваши претходни филмови били су анализа узрока социопатског понашања младих Американаца на путу злочина, насиља, убиства?

Моја интересовања су већа за извесне типове социопатског понашања, него за убиства или злочин сам по себи. За узроке таквог понашања који се, пре свега, налазе унутар саме породице и друштва. Оваква врста понашања најбоље се огледа у средњој школи где постоји читава лепеза различитих врста насиља која се догађају готово истовремено, једно друго изазивају и узрокују. И вербално насиље може бити тешко и опасно.

Ви сте попут неког адвоката америчке заблуделе омладине?

Нисам ни адвокат ни њихов гласноговорник, већ неко ко уме да уочи проблем док омладина не одрасте. После је све касно, ствари су онда неисправљиве.

У "Параноид парку" насиље и злочин догађају се у виду посве случајног инцидента. Ваш јунак у делићу секунде губи животну невиност?

Најстрашније је то што он нема коме и не зна како да каже шта се догодило у једној безазлено започетој ноћи која ће га пратити читав живот. Догодило му се нешто за шта није сигуран шта с тим да ради, осим да задржи за себе. Мислим да смо сви током одрастања имали бар један догађај о којем никада ником нисмо причали, али не из жеље да он остане тајна, већ зато што нисмо свесно спознали шта се заправо догодило.

Аутентичности филма свакако доприносе млади натуршчици. И у "Слону" сте се определили да радите са непрофесионалцима, средњошколцима?

Натуршчици немају никакве лимите, јер им нису блиска стална глумачка превирања, систем или стил. Захваљујући глумачкој невиности, они неоптерећено и крајње спонтано могу да раде све што се од њих тражи. Уосталом, мали је број 16-годишњих професионалаца.

Малу улогу у филму има и легендарни директор фотографије Крис Дојл, с којим први пут сада радите. Оставио је Вонга Карваија због Вас?

Нема ту никаквог остављања. Крис је познат по дивљем, брзолетећем и крајње слободном покрету камере у раним Карваијевим филмовима, али прво што ми је рекао било је: "Не желимо, наравно, сами себе да понављамо?". Тако сам ја одустао од стабилног, мирног угла, а он од жестине. Одлучили смо се за комбинацију различитих стилова, што је било узроковано и коришћењем Супер 8 и 35 мм камера у овом филму.

Ваши филмови увек имају дистрибуцију у Европи, а чини се да је увек теже да уђу у америчке биоскопе. Плаћате цену својој независности?

Велико је питање шта значи та моја независност, али у сваком случају не могу другачије да радим у шта сам се уверио и током боравка у Холивуду. Тамо ми нису дозвољавали да изменим понуђене сценарије, а ја сам сматрао да су им промене неопходне. Тако су они схватили да ја нисам њихов тип "запосленог" који ће радити по задатку задовољавајући глумачке звезде, а ја сам схватио да ми мање пара обезбеђује већу слободу, па и већу светску популарност.

-----------------------------------------------------------

Пријем ФСЦ-а и премијера "Минуса"

На штанду Филмског центра Србије јуче је одржан скроман пријем којем није присуствовао ни Ђорђе Милићевић, директор ФСЦ-а, он у Кан стиже са закашњењем. Међу гостима највише је било домаћих извештача и посленика центра. Сам штанд, иначе, испуњава сврху – највише служи продуценту Мирославу Могоровићу, Динку Туцаковићу и редитељима Стефану Арсенијевићу и Срдану Голубовићу за састанке и радне договоре. На екрану се стално емитује трејлер из филма "Завет" Емира Кустурице.

Данас ће својих важних канских 16 минута имати млади београдски студент-редитељ Павле Вучковић са краткометражним играним филмом "Минус" у конкуренцији за награде програма "Синефондасион". Председник жирија за доделу ових награда је венецијански лауреат, кинески редитељ Жија Жангке.