Naturščici bez limita

Od našeg specijalnog izveštača
Kan, 24. maja – Među do sada bolje ocenjenim filmovima u konkurenciji za nagrade 60. Kanskog festivala, jeste i "Paranoid park" nezavisnog američkog reditelja Gasa van Senta (Kentaki, 1952), koji je internacionalnu slavu stekao filmovima "Dragstor kauboj", "Moj privatni Ajdaho", "Umreti za to", "Dobri Vil Hanting" i "Slon", za koji je u Kanu 2003. osvojio "Zlatnu palmu".
 U "Paranoid parku" Van Sent ostaje dosledan svojim tematskim interesovanjima i estetici, ali je ovaj film i čvršći i bolji od već nagrađenog "Slona". Da li očekuje neku od nagrada? Tvrdi da mu to nije važno, već da je važno da film ima što bolji prijem i da se što bolje proda u što većem broju zemalja.

Zanimljivo, američki distributer još nije određen ("Čekam najbolju ponudu", kaže autor), ali jeste srpski. Beogradska distributerska kuća "Megakom" već je otkupila "Paranoid park", a od čelnika Igora Stankovića saznajemo da će ga čuvati za beogradski Fest.

Poslednjih godina sve je veći broj filmskih adaptacija popularnih knjiga no, znači li to krizu scenarija?

Kada se koristi knjiga kao osnov ili polazište za film, autorima je sve mnogo lakše i sigurnije, sve je čvršće i izvesnije. To su, sigurno je, neki od razloga što je u poslednje vreme snimljen znatan broj takvih filmova, u funkciji ilustracija kakve dobre knjige. Kriza scenarija ne postoji, postoji samo kriza dobrih scenarija, mudrih priča.

I Vi ste se sada odlučili za adaptaciju istoimenog romana Blejka Nelsona. Da li i zato što se on uklapa u Vaša tematska interesovanja?

I Nelsonova literarna preokupacija je maloletnička delinkvencija, sociopatsko ponašanje, nesposobnost uklapanja tinejdžera, srednjoškolaca u društvo, otuđenje. Sve njegove knjige posvećene su ovim temama, a to je ono što i mene zanima. Priča iz "Paranoid parka" smeštena je u Portlandu u Oregonu, gde je Nelson i rođen, što je važno jer je autentično. Smeštena je među grupu amaterskih vozača skejtborda koji imaju specifičan način ponašanja u tom svom mikrosvetu, u izgrađenom betonskom parku za izazovne vožnje tinejdžera koji se još nisu oprostili od detinjstva a ni zakoračili u ozbiljnije odrastanje. Naravno, u filmu ima stvari koje ne postoje u knjizi.

Koliko ste se verno držali knjige?

Naracija u knjizi je dosledno linearna, dok u mom filmu nije. Međutim, nije mi bila namera da nelinearnim, skokovitim pristupom priči manipulišem gledaocima, već da budem što bliskiji realnim situacijama u životu u kojem se sve i inače kreće napred-nazad. Čak i u svakodnevnom razgovoru ili u unutrašnjim dijalozima.

Može li takav postupak da odbije publiku?

Ne verujem. Pa toliko je filmova na svetu, toliko sjajnih priča poput "Građanina Kejna" Orsona Velsa, koje su ispričane kroz flešbekove.

I Vaši prethodni filmovi bili su analiza uzroka sociopatskog ponašanja mladih Amerikanaca na putu zločina, nasilja, ubistva?

Moja interesovanja su veća za izvesne tipove sociopatskog ponašanja, nego za ubistva ili zločin sam po sebi. Za uzroke takvog ponašanja koji se, pre svega, nalaze unutar same porodice i društva. Ovakva vrsta ponašanja najbolje se ogleda u srednjoj školi gde postoji čitava lepeza različitih vrsta nasilja koja se događaju gotovo istovremeno, jedno drugo izazivaju i uzrokuju. I verbalno nasilje može biti teško i opasno.

Vi ste poput nekog advokata američke zabludele omladine?

Nisam ni advokat ni njihov glasnogovornik, već neko ko ume da uoči problem dok omladina ne odraste. Posle je sve kasno, stvari su onda neispravljive.

U "Paranoid parku" nasilje i zločin događaju se u vidu posve slučajnog incidenta. Vaš junak u deliću sekunde gubi životnu nevinost?

Najstrašnije je to što on nema kome i ne zna kako da kaže šta se dogodilo u jednoj bezazleno započetoj noći koja će ga pratiti čitav život. Dogodilo mu se nešto za šta nije siguran šta s tim da radi, osim da zadrži za sebe. Mislim da smo svi tokom odrastanja imali bar jedan događaj o kojem nikada nikom nismo pričali, ali ne iz želje da on ostane tajna, već zato što nismo svesno spoznali šta se zapravo dogodilo.

Autentičnosti filma svakako doprinose mladi naturščici. I u "Slonu" ste se opredelili da radite sa neprofesionalcima, srednjoškolcima?

Naturščici nemaju nikakve limite, jer im nisu bliska stalna glumačka previranja, sistem ili stil. Zahvaljujući glumačkoj nevinosti, oni neopterećeno i krajnje spontano mogu da rade sve što se od njih traži. Uostalom, mali je broj 16-godišnjih profesionalaca.

Malu ulogu u filmu ima i legendarni direktor fotografije Kris Dojl, s kojim prvi put sada radite. Ostavio je Vonga Karvaija zbog Vas?

Nema tu nikakvog ostavljanja. Kris je poznat po divljem, brzoletećem i krajnje slobodnom pokretu kamere u ranim Karvaijevim filmovima, ali prvo što mi je rekao bilo je: "Ne želimo, naravno, sami sebe da ponavljamo?". Tako sam ja odustao od stabilnog, mirnog ugla, a on od žestine. Odlučili smo se za kombinaciju različitih stilova, što je bilo uzrokovano i korišćenjem Super 8 i 35 mm kamera u ovom filmu.

Vaši filmovi uvek imaju distribuciju u Evropi, a čini se da je uvek teže da uđu u američke bioskope. Plaćate cenu svojoj nezavisnosti?

Veliko je pitanje šta znači ta moja nezavisnost, ali u svakom slučaju ne mogu drugačije da radim u šta sam se uverio i tokom boravka u Holivudu. Tamo mi nisu dozvoljavali da izmenim ponuđene scenarije, a ja sam smatrao da su im promene neophodne. Tako su oni shvatili da ja nisam njihov tip "zaposlenog" koji će raditi po zadatku zadovoljavajući glumačke zvezde, a ja sam shvatio da mi manje para obezbeđuje veću slobodu, pa i veću svetsku popularnost.

-----------------------------------------------------------

Prijem FSC-a i premijera "Minusa"

Na štandu Filmskog centra Srbije juče je održan skroman prijem kojem nije prisustvovao ni Đorđe Milićević, direktor FSC-a, on u Kan stiže sa zakašnjenjem. Među gostima najviše je bilo domaćih izveštača i poslenika centra. Sam štand, inače, ispunjava svrhu – najviše služi producentu Miroslavu Mogoroviću, Dinku Tucakoviću i rediteljima Stefanu Arsenijeviću i Srdanu Goluboviću za sastanke i radne dogovore. Na ekranu se stalno emituje trejler iz filma "Zavet" Emira Kusturice.

Danas će svojih važnih kanskih 16 minuta imati mladi beogradski student-reditelj Pavle Vučković sa kratkometražnim igranim filmom "Minus" u konkurenciji za nagrade programa "Sinefondasion". Predsednik žirija za dodelu ovih nagrada je venecijanski laureat, kineski reditelj Žija Žangke.