Живот поред две "Југославије"

Животно искуство и упечатљив филмски рукопис Срдан Голубовић, превасходно, носи из амбијенталног миљеа Новог Београда.
Редитељ чије је најновије филмско остварење "Клопка", прошле недеље, имало светску премијеру на Берлинском фестивалу и са којим ће свечано бити отворен предстојећи ФЕСТ у Београду одрастао је у том окружењу. Тачније, његово поимање света, до петнаесте године, просторно се оцртавало од "Фонтане" до хотела "Југославија".  

Гранична рампа преко које се, каже, даље није смело била је Улица Париске комуне, у делу према павиљонима. Забрањен град у који асистент Факултета драмских уметности и редитељ изразито сталожене природе, дариван финим, господским реализмом, више физички него мисаоно, није залазио.

Филмски стваралац који се интересује за човека и његове моралне границе данас живи у  близини Калемегдана. Међутим, остао је близак размишљању да је Нови Београд његово темељно морално и духовно полазиште. Место где је обликовао свој уметнички карактер и сензибилитет.

Биоскоп и хотел

За редитеља је, ипак, евидентно да је Нови Београд доживео значајну промену. Постао је нови град. Јер, лепота, приметиће редитељ, није чисто естетска категорија. Тај појам он је пре спреман да подведе под емотивну раван. То важи и за њему најдражу улицу.

– Палмира Тољатија се налази у близини Општине Нови Београд. Креће од "Енергопројекта" који је представљао грађевинско чудо, иде поред старог "Меркатора". На крају је Дом здравља и стоматолошка амбуланта. Име је добила по генералном секретару италијанске Комунистичке партије. Иначе, у том крају, многе улице су носиле имена комунистичких првака из разних земаља. Са друге стране хотела "Југославија" био је Булевар Едварда Кардеља, данас Николе Тесле. Док је Алексиначких рудара у мом детињству била улица Георгија Дежа, шефа румунске Комунистичке партије. Ту је негде и Улица Отона Жупанчича, словеначког песника, који као да је залутао у свет комунистичких вођа. Мој живот се кретао у тим оквирима. Одрастао сам у тој малој улици са друге стране старог "Меркатора". Две најважније институције за мене биле су истоимени хотел и биоскоп – "Југославија". До 15. године у том биоскопу видео сам готово све филмове које сам уопште гледао. Нови Београд је имао специфичност коју је изгубио. Сви смо живели испред зграде, на улици. Деца нису имала другу забаву него да се друже. То више није тако. У Новом Београду су живели људи различитих социјалних структура. Заједно сам ишао у школу са децом директора, политичара, фудбалера. Ситних џепароша и белосветских путника до сиромашних црнпурастих малишана. Мени је то значило. Томе, данас, могу да захвалим што имам отворен однос према људима. Драго ми је и што Нови Београд постаје велики, много је нових великих банака и фирми – мишљења је редитељ.

Галантни и отворени

Као човек који се определио да цео живот проведе у овом граду занима се за суштинске реформе вредносног система.

– Желим да живим у граду где су људи толерантни, солидарни. Ратови доносе агресију. Увек се сетим како смо 80-их били отворено друштво. Као народ смо се унеколико променили, не поштујемо једни друге. Београд је преузео и многе негативне карактеристике мегалополиса. Поред тога, он је и једини град где нико не стаје на пешачком прелазу. Стање духа једне нације видљиво је управо на улици. Велики пад, урушавање моралног система. Задатак свих нас је да негативну, ратоборну енергију претварамо у позитивну. Ми смо отворени, понекад и превише, галантни. Волимо да будемо домаћини. Као усисивач увлачимо све у себе. То има своје добре и лоше стране. Имамо енергију која је другачија од осталих европских народа. Али, у суштинском смислу припадамо европској култури и то нам нико не може одузети – категоричан је редитељ. Своје пријатеље из европских земаља он проводи кроз аутентичне скадарлијске кафане.

Иако са мајчине стране пореклом из угледне, грађанске породице, редитељ не говори елитистички.

– Та прича да неко ко дође у овај град да студира треба и да се врати кући није тачна. Почетком 90-их имали смо огромне миграције. Из Београда, који је у том тренутку имао два милиона људи, отишло је четиристо, ушло шесто хиљада других људи. Дошло је до замене милион људи. То је демографски шок који би тешко преживели и економски стабилнији градови. Придошлице не могу да мењају карактер једног града, они могу да се прилагоде постојећем систему вредности, духу града. И додају му свежу крв  – мишљења је Срдан Голубовић.