Скоро половина посланика су Београђани

У првом вишестраначком сазиву Народне скупштине Србије Београђани су били заступљени са 54 посланика, а у наредних 20 година тај број се стално повећавао да би у претходном сазиву трећина била из Београда, њих 98. У тек конституисаном сазиву скупштине тренд се наставио: из престонице је чак 119 народних представника. Ово су резултати истраживања пет организација цивилног друштва окупљених око пројекта „Отворени парламент”, који, између осталог, показују колико је недовољна заступљеност појединих округа и општина у парламенту повезана са, такозваним, „пражњењем” Србије, што се види по последњем попису, који је показао да мања места у држави остају без становништва.

Подаци до којих се дошло заиста су поражавајући, а Младен Јовановић, члан коалиције „Отворени парламент” и председник Управног одбора Националне коалиције за децентрализацију, каже да је идеја овог пројекта повезивање посланика и грађана, „да грађани знају ко су њихови представници, јер посланици заступају интерес грађана у Народној скупштини.”

Јовановић објашњава да су огромне разлике у развоју региона у Србији, „међу највећим у Европи, а резултати до којих смо дошли показују да она места која остају без становништва, неких 117 општина у којима живи између 1,5 и два милиона становника, у претходних 20 година нису биле заступљене у парламенту.” Јовановић истиче: „Наш преглед је показао да посланици углавном долазе из великих урбаних средина. Њихово непосредно окружење је другачије од онога у којем живи значајан број грађана Србије. Да ли они могу кредибилно доносити одлуке ако не познају локалне прилике широм државе? Зато је битно одакле посланици долазе и, у крајњој линији, кога представљају својим активностима, знањем и искуствима. Представљањем и јасном индивидуализацијом улоге посланика у парламенту, ми заправо развијамо вредности и принципе одговорности у политици, јер она постоји само ако је индивидуална.”

Резултати истраживања показали су да у четири од осам скупштинских сазива више од половине градова и општина није имало своје представнике. Јовановић каже да је „уочена корелација између територијалне заступљености у парламенту и демографских кретања.”

Србија има пет статистичких региона (Војводина, Београд, Јужна и Источна Србија, Шумадија и Западна Србија и КиМ), 29 округа и 175 општина и градова. У осам скупштинских сазива статистички регион Београд са 28,4 одсто посланика убедљиво је био најзаступљенији у парламенту, а најмање заступљен регион је КиМ са 6,8 одсто посланика. Истраживање показује и да је у периоду од 1991. до 2011. године проценат становништва са пребивалиштем у Београду био између 20,4 и 23 одсто, а проценат броја посланичких мандата у истом периоду из Београда био је између 21,5 одсто (1991) и 33,3 одсто (2008). Сви остали региони били су недовољно заступљени. Према овим подацима, на 20.355 становника Београда, у просеку, по сазивима долази један посланички мандат, а за остала три региона (без КиМ) за које постоје подаци о броју становника, тај број је између 31.500 и 33.000 становника по региону. Када се погледају подаци по окрузима, Београд је за 20 година био најзаступљенији са 338 посланика, Јужнобачки округ, захваљујући Новом Саду, је други, са 120 посланика, сви остали окрузи имали су између 7 и 60 посланика.

Јовановић каже да се „овај приказ територијалне заступљености у парламенту у периоду надовезује на већ постојећи дијалог о изборном систему”. Аутори овог пројекта, како каже Јовановић, надају се да ће њихови подаци помоћи да се дође до изборног система, који ће омогућити подједнаку заступљеност свих градова и општина у парламенту.

Први вишестраначки сазив, у коме је било најмање Београђана, изабран је по већинском изборном систему (гласало се за конкретног човека), а Србија је била подељена у 29 изборних јединица. Сви остали сазиви бирани су по пропорционалном систему (гласа се за странку), Србија је била једна изборна јединица, странке састављају изборне листе, а, тек на последњим, ђурђевданским изборима, било је обавезно да посланичке мандате добију кандидати по редоследу са листе. Сви покушаји, а било их је неколико, да се изборни систем промени, остали су само идеја, или, у најбољем случају, нацрт закона у фиоци неког министра, јер никада није било политичке воље за промене.

----------------------------------------------

Неславни рекорди

Према подацима у пројекту „Отворени парламент”, у четири од осам скупштинских сазива више од половине градова и општина није имало своје посланике. Сазив из 2001. држи рекорд – чак 104 (59,43 одсто) од укупно 175 градова и општина није имало посланике. Подаци показују да 13 општина и градова никада нису имали посланике: Гаџин Хан, Црна Трава, Сремски Карловци, Пландиште, Мионица, Баточина, Кнић, Ћићевац, Штимље, Качаник, Опоље, Србија, Ново Брдо. До пет посланичких мандата у периоду од 1991. до 2011. године имало је 976 општина и градова. Само 28 општина и градова имало је више од десет посланика за 21 годину вишестраначја.