Већ пишем сценарио за тај филм

Не могу да верујем да нисам добио позив за пријем поводом дијамантског јубилеја британске краљице Елизабете Друге у Београду. Нису позвали мене који сам био на пријему за време Тита када је британска краљица била млада и лепа. Нису позвали мене који сам видео деду принца Александра, који је био на пријему и у Лондону и у Београду – краља Александра, краља Срба, Хрвата и Словенаца.

Ја сам још једини из Чачка који је видeо краља Александра када је био на сахрани војводе Степе Степановића 1928. године. Имао сам четири године и тата ме је држао на раменима тако да сам лепо видео краља како иде сам за лафетом покојног Степе Степановића. Мој отац ми је причао да је пре тога видео краља Александра 1920. године кад је долазио да посети војводу Степу који се настанио у Чачку. Тата је видео како је аутомобил с краљем Александром застао јер је у близини куће Степе Степановића била рупа, а краљ као прави краљ изашао је из кола и пешке се упутио до куће војводе Степе.

И сада, за мене нема позива, мене који сам то видео и заслужио јер, како пишу у хроници чачанског фудбалског клуба, за Борац сам играо левог халфа, у тиму који је победио Црвену звезду 1946. године. Нису ме позвали, а могао сам принцу Александру на том пријему да испричам како је био леп и још лепше обучен његов деда, краљ Александар.

Могао сам да испричам да сам написао сценарио за филм о принцу Александру. На то сам се одлучио кад ме је тек постављени министар културе Предраг Марковић позвао: „Хтео бих са вама да се нађем”. О томе зна шеф његовог кабинета који ме је пре тога упозорио да министар жели са мном да разговара.

Од тог разговора прошло је неко време и да се одужим министру културе написао сам сценарио у стилу документарног филма, о принцу Александру. Тај текст сам послао министру лично, није било баш лично, његови чувари ме нису пустили до министра, једва су дозволили да неки човек из министарства сиђе низ степенице и прими мој текст. Упитах, ви сте шеф кабинета код министра. Јок, ја сам курир. За сваки случај, послао сам министру Марковићу сценарио и преко поште.

Знам да је у штабу принца Александра један од финих људи Београда. Међутим, најважнији, бар за мене, је Матија Бећковић, који је такође у том штабу. Дао сам сценарио Матији да прочита, то је било у Клубу књижевника, сликао нас Бранко Белић, Матија платио ручак, а о сценарију нисмо дискутовали. Од тог ручка и сценарија који сам послао министру има скоро пола године. Министар се није јавио тако да не знам шта мисли о тексту сценарија који сам му послао.

У међувремену сам сазнао да мој сценарио није баш најбољи, морао би да се допише али... то не би био више само сценарио о принцу Александру. Читајући у новинама ко је све био на свечаности поводом дијамантског јубилеја краљице Елизабете Друге, Чуме, глумац, ми каже: ,,Шта се буниш што ниси био на пријему кад се на тој свечаности није појавила ни принцеза Јелисавета, ћерка принца Павла, човека чије се богатство у сликама и порцелану налази у двору”.

О, рекох, па то је тема за играни филм! На то сам се одлучио кад сам видео два енглеска филма. Један, „Краљица”, где она није само краљица него жив човек са малим слабостима, или други филм, „Краљев говор”, када онај краљ који муца треба да одржи говор народу да објављује рат Хитлеру. Цео свет је одлично прихватио тај филм. Па зар за мој филм не би била сјајна сцена да се на пријему појавила и принцеза Јелисавета. Цео свет би пљескао. Већ пишем сценарио за тај филм, послаћу га министру културе лично и преко поште.