Средња Европа – између заборава и носталгије

Са врха Калемегдана видим испред себе историју целог региона, представљену ушћем Саве у Дунав, и бивше границе Отоманског и Хабсбуршког царства. Све је ту остало заробљено, каже Катрин Орел, француска историчарка, објашњавајући свој доживљај Београда који је, као што сама каже, заволела још приликом прве посете, 2003. године. Од тада, директорка истраживања у Националном центру за научна истраживања при париском универзитету, стручњак за средњу Европу и ауторка више значајних дела, која осим у Паризу предаје у Стразбуру и Будимпешти, посећује наш град готово сваке године, понекад и више пута годишње. Овај пут разлог посете било је представљање њене књиге „Средња Европа – од идеје до историје”, која је код нас објављена у издању „Клија” и у преводу Маријане Ненадић.

„Београд није леп у класичном смислу речи, јер је његов урбанистички план некохерентан и нечитак, али има неоспорну динамику и неку снагу, рекла бих силу да вас зароби”, каже Катрин Орел.

Између заборава и носталгије, где је данас Средња Европа? Какав је њен идентитет?

Истина је да постоје те две тенденције: најпре заборав, јер је сада Средња Европа готово интегрисана у Европску унију и могло би се помислити да она више и нема регионални идентитет. То је, међутим, само један сегмент који не може да промени суседске и регионалне везе које су и даље веома значајне. Ту мислим и на Дунав, јер историчари често одређују границе Средње Европе према рекама које протичу кроз њу, или само у односу на Дунав. С друге стране, постоје јаке интелектуалне и културне везе. Дакле, ја сматрам да Средња Европа и даље има будућност, нарочито у заштити свог историјског и културног наслеђа. Али на том пољу постоји ризик од носталгије или, још горе, од реконструкције неких митологија.

Дакле, Ви сматрате да је концепт Средње Европе одређен културом и историјом?

Наравно, пошто су географске дефиниције различите. Оне, на пример, укључују и Швајцарску. Концепт Средње Европе појављује се на крају 18. века када се код неких западњачких писаца и мислилаца јавило интересовање за Русију и готово непозната пространства царства Катарине Друге. У том огромном, а опет не тако далеком свету, окарактерисаном као оријентални, Аустрија је представљала неку врсту међупростора и најлакше је било дефинисати је као истурени део западњачке цивилизације који продире у руско-османски свет. Тај простор одговара Хабсбуршком царству. Русија је била сувише пространа за те менталне категорије.

Французи Немачку искључују из Средње Европе и сврставају је у Западну. Да ли је то и Ваш став?

Да, кад се говори о концепту Средње Европе, Французи, али такође и Аустријанци, искључују Немачку. Кад ја говорим о Средњој Европи, ја говорим о бившем Хабсбуршком царству и његовом контакту са германским земљама које јесу део тога, али чија је геополитичка еволуција различита и најзад их ипак искључује (сетимо се губитка западних провинција царства за време 19. века).

По Вама, Хрватска је на неки начин жртва јер су пре ње у ЕУ ушле балканске земље са нижим степеном развоја. Како сагледавате место Србије?

Не бих употребила реч жртва, али чињеница је да Хрватска припада Средњој Европи по својој историји. Она је била у персоналној унији са Угарском од 1102. године, а Далмација је припадала Хабсбуршком царству од краја 18. века. Војна аустријска граница, међутим, није стизала да изолује балкански свет и Хрватска је имала везе и са Отоманским царством и Венецијом. У новијој историји, националистичка заношења и посткомунистичке сукобе осудила је Европа, изграђена на одбијању рата и на свести о економском напретку. И сада ту непопустљивост најскупље плаћа Хрватска, јер је њен степен развоја супериоран у односу на балканске земље које су пре ње ушле у ЕУ. Кад је реч о Србији, она је током своје историје укључивала провинције које припадају Средњој Европи. Синтеза Средње Европе и Балкана реализована је у Југославији, али исту ствар можемо рећи и за Румунију. Распад Југославије смањио је зону контаката у Војводини.

У књизи кажете да међу нацијама Средње Европе постоји, чак и данас, представа о страдању и страх да ће бити жртве?

Осећање жртве је синдром карактеристичан такође и за Источну Европу. Цео регион је током историје био на мети освајања моћнијих суседа (Турака, Немаца, Совјета), што је тим државама донело осећање несигурности које није смањено ни конституисањем властитих држава. Оне су на опрезу и немају поверења ни у најближе суседе, на шта јасно указује проблем мањина. То је сигурно и један од разлога што све те државе желе да уђу у ЕУ и у НАТО, а што опет показује потребу за сигурношћу.