Звиждали би свеједно коме

Резултат утакмице Пољска–Русија ускоро ћу заборавити. Одрастао сам, или сам остарио, и не памтим више резултате утакмица на свјетским и европским првенствима, као што сам их памтио у Њемачкој 1974, у Београду и Загребу 1976, у Аргентини 1978, и запамтио их све до данас.

Али оно што с овога првенства нећу заборавити никад, једна је химна. Тог дана у Варшави био је пун стадион Пољака, на десетеро њих је, ваљда, долазио тек један Рус. И када, уз онај оркестрални туш, што га је, према легенди, химни придодао лично Стаљин да шкрипа столица при устајању не би прогутала мелодију, груну руска химна, људи у публици нису звиждали.

Или није звиждала велика већина њих. Јер када на противничку химну звижди само трећина публике, више се не чује ни химна, нити човјек може чути самога себе.

Истог тог дана, пољски су хулигани пресретали руске навијаче и тукли их. Ови су им узвраћали онако како су могли. Догађало се исто што се догађа и код нас, на Балкану, када у поводу неке спортске утакмице, обично фудбалске, наиђе неки наш вјековни непријатељ.

Свјесна младеж тад наступа као национална авангарда, чији ће перформанс с боксерима, ножевима, флашама и бакљама, премостити вријеме између неких прошлих и неких будућих ратова. Ти борбени омладинци граде мостове мржње међу народима, и никад их се неће одрећи ниједна власт на Балкану, колико год се, иначе, представљала антинационалистичком.

Је ли исто и у Пољској? Не знам, вјероватно јест. Пољски хулигани мрзе Русе и спремни су их тући. Разлоге за то, као и балкански хулигани, лако могу наћи у ближој историји, у породичним причама, у страначкој пропаганди, у лошој књижевности... И није важно што, можда, и не знају читати. Ништа на прост свијет нема такав утјецај као непрочитане књиге, набијене патриотизмом и националним самосажаљењем.

Али публика на стадиону није звиждала руској химни. Та свечана пјесма, на брзину је писана, након што је усред рата, по укидању Треће интернационалне, Стаљин одлучио да Интернационала више не треба бити химна Совјетског Савеза, и вјероватно је и данас, мимо свих политичких и идеолошких симпатија и антипатија, једна од музички љепших државних химни.

Истовремено, мелодија је то оних који су четрдесет пет година Пољску држали под окупацијом. Тако, барем, тих четрдесет пет година доживљава голема већина Пољака, и ваљда сви они Пољаци који су дошли на утакмицу с Русијом.

И нису звиждали. Нису своју колективну и приватну повијест покушавали осветити као публика на једној фудбалској утакмици. Важној, али само утакмици. И нису осјетили потребу да своје пољство афирмирају антируством.

Нису показивали како бити Пољак у ствари значи не бити Рус. Нису дошли тражити своје територије, што им их је 1945. прогутао Совјетски Савез, и као да им ништа друго није било на памети, осим жеље да Пољска побједи Русију.

Неколико дана касније, у Познању игралe су Хрватска и Италија. Барем пола стадиона је било у црвено-бијелим навијачким дресовима. И када је засвирала италијанска химна, стадион се претворио у звиждаоницу. Мелодија те вердијевски лијепе и кићене пјесме скоро да се више није ни могла чути. Хрватски навијачи иначе немају ништа против Италијана.

Као ни хрватски националисти. Италија је, од свих комшија, уз Маџарску (нарочито Маџарску Виктора Орбана), националистима најприхватљивија. Истина, мало их разбјесни када Ватикан смјени истарскога бискупа, јер није хтио вратити национализирану имовину талијанским бенедиктинским монасима, али ни то није бијес на Италију.

И зашто онда звиждимо химни Италије? Зато што немамо никога ближег да му звиждимо. Ниједан се традиционални хрватски непријатељ није пласирао на Европско првенство. Али да није било ни Италије, звиждали би некоме ко им је још мање непријатељ.

Неким Португалцима, Белгијанцима, Литванцима, Украјинцима, Баскима, Корзиканцима, свеједно коме, јер на крају сви постају непријатељи. Можда Пољаци нису звиждали руској химни, јер не желе, за разлику од нас, бити острво патриотизма у мору непријатеља? Који год им био разлог, чине ми се сретнијим од нас. Они имају само хулигане, а ми хулиганска друштва, заједнице, државе...