Политика и јавни дуг

Јавни дуг нарочито опседа јавност од када је каматна стопа постала виша од стопе раста у развијеном свету почетком осамдесетихгодина прошлог века. Питање јавног дуга је у великој мери заправо питање модела друштва. Да ли један народ жели јачу социјалну заштиту и солидарност или виши степен личне иницијативе и могућност за бржу промоцију? Да ли му одговара да се држава задужује и ствара колективна добра или више волимодел у коме се приватници задужују и располажу средствима уместо државе? Да ли један народ има поверења у своју будућност и жели да се задужи ради инвестирању у њу или сматра да је боље бити обазривији и ефикасније располагати са већпостојећим средствима? Све су ово легитимна питања која заслужују ширу расправу тако да не смеју бити монопол фискалног савета нити било које друге ,,групе мудраца”.

Прва ствар коју треба имати на уму током дебате је чињеница да се углавном говори о ,,бруто” јавном дугу. Кад политичари желе да заплаше становништво и смање јавну потрошњу често се служе калкулацијама типа колико једна просечна породица дугује због задуживања државе или колико дуга наслеђује беба која се управо родила. Међутим, овај рачуноводствени модел не води рачуна о финансијским инструментима у поседу државе (акције, девизне резерве ипотраживања), као ни о физичким добрима стеченим задуживањем (саобраћајна и енергетска инфраструктура, зграде и друго). На примерФранцуска се води као високо задужена земља, али кад се узму у обзир њена инфраструктура, нуклеарни програм, национална заоставштина и државна имовина, долазимо до закључка да се ради о петој најбогатијој држави на свету. На овај начин се скреће пажња са конкретнијег питања од саме висине дуга: шта је једна генерација урадила са кредитима и какву имовину поред дуга оставља следећој. Зато је питање структуре јавног дуга важно колико и питање његове висине.

Друга важна ствар је разликовање ,,експлицитног” и ,,имплицитног” дуга. Имплицитни дуг чини скуп обавеза које ће држава сигурно имати, као на пример сутрашње пензије данашњих чиновника, будуће отпремнине и социјална давања у случају смањења администрације...У овом случају дуг једне државе се често минимализује, па треба водити рачуна о тенденцији раста или смањења јавног дуга, а не само о његовој тренутној висини. На примерШпанија је у врло кратком времену од 40 одсто дошла до 75 одсто дуга као удела у свом БДП-у.

Трећи елемент у расправи мора да буде разликовање јавног дуга од укупног дуга једне земље. Укупан дуг обухвата поред јавног и дуг приватног сектора, као и степен задужености становништва. Овде разликујемо два модела (англосаксонски и континентални), али у оквиру њих има држава са високим или ниским дугом у оба сегмента.

Четврто, јавно задуживање не представља, како се често мисли, међугенерацијску расподелу, већ управо раслојавање у оквиру једне исте генерације. За финансирање текућих или инвестиционих трошкова који користе свима, државе издају дужничке записе које по дефиницији купују они имућнији (и на то добијају камату), а највећи терет сносе сиромашнији (због регресивног пореског система и мање куповне моћи).

Кад све ове параметре узмемо у обзир, видећемо да је упркос релативно подношљивом јавном дугу (50 одсто БДП) у Србији ситуација врло компликована: постојећа инфраструктура нема велику вредност и тек предстоје улагања; старење становништва и неразвијен приватни сектор ће само повећавати износ јавних издатака; предузећа су презадужена, а стандард низак да би се раст заснивао на задуживању грађана. Не заборавимо ни валутни ризик: са сваким слабљењем динара јавни дуг расте. Има ли изласка из овог зачараног круга?

За почетак, исправимо многобројне мањкавости наших јавних финансија.Прво, иницијални нацрт буџета за наредну годину израђује се већ на пролеће текуће године, што је прерано да би се планирала оптимална алокација ресурса. Друго, средњорочни фискални план из меморандума о буџету по правилу се не поштује. Треће, износ фамозних ,,сопствених извора прихода” министарстава нигде није наведен у буџету, само је приказан начин на који су та средства искоришћена. Четврто, многи државни органи, у циљу лобирања за већа средства, трошкове текуће потрошње класификују као инвестиције, што штети прецизности фискалног оквира. Пето, пореска управа је, недоследном применом Закона о дохотку грађана и Закона о порезу на добит предузећа, дозволила великом броју домаћих држављана да се представе као страни инвеститори и тако је директно угрозила јавностсистема и пореску базу државе. Шесто, велики број пореских олакшица угрожава кохерентност пореског система и стабилност јавних прихода.

Најтежа болест нашег система јавних финансија је непостојање независне контроле буџетске политике. Кључни корак у оздрављењу јавних финансија био би оснивање ревизорског суда (Court of exchequer). За разлику од Државне ревизорске институције, ревизорски суд би био независнија и јача институција са више овлашћења, пре свега на пољу контроле целисходности употребе буџетских средстава, не само њене законитости. Решења постоје и за најтеже ситуације, али времена за губљење више нема.