Опасна моћ египатских генерала

Док са радошћу или зебњом ишчекује шта ће бити са бившим председником Хосни Мубараком, Египат је за трен потиснуо још једну мучну фазу своје транзиционе саге, показујући колико је тешко напредовање од ауторитарности ка демократији. Револуција је поново угрожена.

Пре 16 месеци, када је Мубарак предао власт Врховном савету оружаних снага (СЦАФ), генерали су обећали да ће транзиција водити ка демократији, да ће Египћани добити први слободно изабрани парламент, председника и нов устав, да ће се успоставити владавина права.

Готово ништа од обећања није остварено.

Друга, одлучна фаза председничких избора ће по свему судећи на функцију довести Мохамада Мурсија, још једног припадника Муслиманске браће, али опасније од тога је понашање армије која показује да нема намеру да напусти прву линију националне политике.

Генерали Мубаракове ере поновили су, истина, да ће власт предати новоизабраном шефу државе који ће бити проглашен 21. јуна, али су претходно издали декрет којим ограничавају моћ новог председника и више него јасно дају до знања да немају намеру да се одрекну политичког утицаја.

Алармна звона активирана су два дана пре тога када су генерали успели да се у Врховном уставном суду изборе за распуштање легално изабраног парламента и последњем премијеру Мубаракове ере Ахмаду Шафику, обезбеде да учествује у председничкој трци упркос раније забране функционерима бившег режима да се кандидују на јавне функције.

Уместо да славе првог слободно изабраног председника, Египћани почињу да губе наду у Револуцију 25. јануара, коју је прошле године 850 људи платило животом.

Ситуација погодује порасту општег разочарења. Муслиманска браћа су незадовољна што ће поново морати на изборе на којима су, сасвим легално, освојили половину места у парламенту. Либерали и секуларисти, први носиоци прошлогодишње Револуције 25. јануара, осећају се покраденима. Милиони осиромашених и незапослених не могу да нађу утеху у чињеници да је Мубарак осуђен на доживотни затвор.

Покушај концентрације власти у рукама генерала који су шест деценија владали земљом многе подсећа на „војни удар”. Испоставља се да су у праву они који су у месецима после Мубараковог пада упозоравали да армија жели да украде револуцију.

Генерали су допуњеном уставном декларацијом, издатом два сата пошто су затворена бирачка места на председничким изборима, СЦАФ-у доделили значајан ауторитет, укључујући право да издају законе, надзиру буџет, себи обезбеде легални имунитет, да утичу на писање новог устава и да шефу државе ускрате било каква права у односу на армију.

Штавише, како нема закона који регулише моћ оружаних снага, СЦАФ ће издавати такве законе и представљаће законодавно тело до избора новог парламента.

Показује се да међу пет главних политичких групација које покушавају да деле власт, војска остаје та са огромном концентрацијом моћи, амбицијом да диктира нови устав, а шефу државе ускрати било какву везу са армијом. Шест деценија дуг монопол власти војника чини се нетакнутим.

Мубаракови генерали потискују стару гарду која је подржавала Шафика. Блокирају Муслиманску браћу, радикалне салафисте и све друге исламисте. Потискују оно што је остало од револуционарне младости Тахрира. Ућуткују насеристе, секуларне и либералне снаге који имају велику популарност, али међусобно разбацују гласове.

Како је Мурси на добром путу да буде изабран за новог председника, сада сви ишчекују каква ће бити реакција Муслиманске браће. Страхује се од насиља.

Ако је одлука Уставног суда да распусти парламент – у коме су Муслиманска браћа држала половину места, а радикални исламски салафисти још 25 одсто – требало да буде доказ настанка независног судства, онда је промашена.

Ово подсећа на 1991, када је исламистички Национални фронт спаса у Алжиру легално добио изборе, да би потом одлуком армије био спречен да управља земљом. Уследио је грађански рат са 150.000 погинулих. „Ово је најопаснија фаза у савременој историји Египта”, процењује у „Ал Ахраму” Халед Фахми, шеф историјског одељења Америчког универзитета у Каиру.

Сукоби би могли да буду избегнути уколико се Муслиманска браћа одлуче да преговорима са генералима минимизују губитке.

Концентрација генералске моћи истовремено значи да ће први слободно изабрани председник имати озбиљно окрњен ауторитет. Неће имати ауторитет над СЦАФ-ом, војним институцијама, уставотворном скупштином. Неће моћи да прогласи ратно стање. Остаје му само право да одабере премијера.

Једна недавна одлука Министарства правде прошла је готово неопажено, али говори много о тренутку у коме се Египат налази: службама безбедности допуштено је да хапсе цивиле осумњичене да су починили злочине који се магловито дефинишу као „штетни по власт”.

Да ли ће, да би спречили да им револуција буде истргнута из руку, Египћани поново морати на улице?

Не успевајући да се отргне од прошлости, Египат не проналази пут напред. После 18 месеци понављају се грешке које су морале да буду избегнуте. Показује се да демократија није само демонстрирање, извикивање слогана или бацање ципела на неомиљене политичаре.