Николић, Руси, Дачић, влада...

Да је Александар Конузин, амбасадор Русије, рекао да његова земља и те како учествује у разговорима о настанку овдашње владе већина становника Србије би то поздравила аплаузом и одобравањем. Можда не би били понизни као навијачи Црвене звезде („Мајко Русијо само нам кажи шта треба да урадимо”) нити ласкави као Томислав Николић када је рекао Владимиру Путину да само он може да га победи на изборима у Србији, али би рекли „Боље Руси него Американци и Европљани”.

Европљани ионако имају већe проблемe од нас, а Немце, најјаче међу њима, једино занима да неко од њихових војника не буде огребан на Косову.

Америчка амбасадорка није као њен претходник 2008. године окупила овдашње капиталисте у ресторану „Тикас” да им каже како је у њиховом интересу да подупру прављење овакве или онакве владе. Отишла је на одмор.

А Руси? Прво се њихов амбасадор и те како укључио у изборну кампању говорећи на скупу напредњака, а потом и тврдњом да ће Србија изгубити Русију (и Косово), ако изабере ЕУ. Потом је Николић видео Путина. Па је Дачић боравио два дана у Русији. А онда га позвало још једном на четири дана да утврди градиво и да јасно каже да ли је у влади са напредњацима и људима чије је родно место регион.

Ван сваке сумње је да Русија жели владу напредњака, социјалиста и регионалаца. Конузин је, не помињући ниједно име, рекао да владу чекају паре, да ће Руси одмах да купе Електропривреду и Телеком.

И Николић и Дачић знају колико Русија има новца. Познају Гаспром, Југоросгас, Карића, Милошевића... И стизале су паре из Русије у Србију. Што не би. Русије нема нигде на Балкану, од када је ономад у журби отишла са Космета. Ваља јој да и она обележи неку „своју” територију. А и исплати се.

Паре које је дала за НИС, извукла је за две године. Купујући ЕПС, Телеком и Петрохемију Руси ће, како каже један овдашњи капиталиста, „купити” и пољопривреду и инфраструктуру и енергетику... све. И биће њихови директори, како јетко каже, највеће пореске платише у Србији, као што и сада јесу, само што ће, највероватније, сву добит слати пут Русије. Али не кривимо Русе што смо им тако лако продали НИС.

Николић је очигледно чуо руску реч. Похитао је да зове Дачића. И понудио му је место премијера, звао га и у Бајчетину, али Дачић није свратио. Зашто Николић нуди Дачића, зашто ставља по страни свог Александра Вучића. Јер је Николићу у интересу да препусти другима да праве владу и да решавају нерешиве проблеме Србије. И да мирно сачека да се другима на врат сруши бес незадовољних и да онда без проблема своју странку можда и саму доведе на власт. Једини одговор је да се Николић у тај посао упустио због снаге руске жеље.

А Дачић? Шта њега тера да показује све више разумевања за Николићеву понуду. Чињеница да му се можда последњи пут у животу нуди да буде премијер или додатно обећање Москве да би издашно помогла његову владу. Нема сумње да је Дачић већ загризао руску јабуку, али је показао и да му трну зуби од канцеларије Приштине у Београду коју ће му тражити макар једна земља ЕУ и пре него шта сажваће први гриз руске јабуке.

Најкраће и најјасније: какву ће владу имати Србијa зависи од тога да ли ће Николић и Дачић певушити песму „Русија” са плоче „Одбрана и последњи дани”, а чији је рефрен: „Имала је снажније руке него ја, није ми допустила да је савладам”.