Шпијуни кратко трају

Чињеница да је актуелни руски председник Владимир Путин, својевремено, хлеб зарађивао као припадник чувеног совјетског Комитета за државну безбедност (КГБ) и даље је за многе на Западу много интригантније од резултата које је постигао као шеф државе. То је подстакло амерички магазин „Форин полиси” да се, у тренутку када су односи Русије и САД оптерећени немалим разликама у стратешком гледању на свет поново окрене судбинама некадашњих совјетских и руских шпијуна.

Треба подсетити да су сличне приче посебно биле актуелне на прелазу између 1999. и 2000, када је, тада већ уморни први председник Руске Федерације Борис Јељцин за свог наследника именовао – Путина.

Мада је Путин већ неко време обављао функцију председника владе, тек је његов долазак на највишу функцију у држави покренуло питање: „Ко је овај човек, и шта је до сада радио?” Интриге су се ређале једна за другом, и свака је била атрактивнија од претходних.

Све поменуто дешавало се пре 12 година, тако да је подгревање старе приче ишло мало теже. Зато су се новинари „Форин полисија” бацили на истраживање горких судбина појединих припадника КГБ-а. И прва констатација до које су дошли јесте да је Путин прошао боље од својих колега.

Наравно, у самом врху листе руских агената које је задесила лоша судбина је Александар Литвињенко, за којег се тврдило да је отрован радиоактивним полонијумом. Пошто је са још неколицином колега јавно одбио да ликвидира чувеног олигарха Бориса Березовског, оптужен је за прекорачење службених овлашћења. Преминуо је у једној лондонској болници, 23. новембра 2006. „Радиоактивни мртвац указује да су специјалне службе у својим методима ликвидације превазишле саме себе”, пише тим поводом „Форин полиси”.

Литвињенко, како је некада изгледао (фото љубазношћу guardian.co.uk) 

Посебну пажњу најшире јавности привлаче, такозвани пребези – агенти који су променили газду и из тајних служби своје земље прешли у сличне службе других земаља. Један од таквих је Борис Кирпичков, заврбован од КГБ-а 1984. и послат на рад у Летонију. По распаду СССР-а, инфилтрирао се у летонске специјалне службе и постао двоструки агент. Крајем деведесетих је са фалсификованим пасошем пребегао у Велики Британију где се и данас држи подаље од јавности.
Његов колега Олег Љалин прославио се тиме што је шездесетих година, док је радио у Лондону под окриљем Совјетског трговинског бироа, захваљујући његовој „делатности”, из британске престонице кући послао чак 100 совјетских шпијуна. Био је то најмасовнији „повратак” агената кућама.

Љалинова прича је права филмска: заљубио се у секретарицу бироа, изашао са њом у ноћни провод, попио мало више сео за волан и – завршио у полицији. Британска обавештајна служба брзо је схватила да у рукама држи „златну коку”. У жељи да избегне затвор, и за себе и за љубавницу, руски шпијун показао се прилично говорљивим. Све даље је била ствар технике, и велика „сеоба” могла је да почне. Љалин се касније оженио својом сапатницом, али брак није потрајао дуго. Преминуо је 1995, али никада није саопштено од чега је боловао и где се у међувремену крио.

Случај извесног Олдриџа Ејмса још је бизарнији. Као агент америчке ЦИА, није се баш посебно истицао. Напротив, посао му никако није ишао од руке до тренутка када је доспео у одељење које је руководило операцијама америчких агената на територији СССР-а. Ту је добио приступ подацима о својим колегама и брзо схватио да те податке може добро да уновчи.

Будући да се услед бурног љубавног живота нашао у дуговима, није много оклевао – „продао” је 25 колега, међу којима и свог најбољег друга Сергеја Фјодоренка. А и зашто би оклевао – зарадио је чак 4 милиона долара! Разобличен је 1994. и осуђен на доживотну робију коју и данас издржава у једној тамници у америчкој држави Пенсилванији.

Новинари „Форин полисија” позабавили су се и судбином генерала Олега Калугина. Дотични је 1990. избачен из КГБ-а, али је ухлебљење нашао у САД, као предавач на једном католичком универзитету. Написао је књигу о свом раду у совјетској тајној служби, често гостовао на телевизији и сведочио на суђењима совјетским шпијунима у САД. Захваљујући оваквој активности добио је статус политичког избеглице и амерички пасош.

У међувремену, у домовини су му укинута сва права и признања за дотадашње заслуге, оптужен је за издају и осуђен на 15 година робије.

По свој прилици, службовање у совјетском КГБ-у, или касније руском ФСБ-у (Федерална служба безбедности), није једини пут да би се дошло на чело највеће државе на свету, али свакако спада у најатрактивније. Шта је на уму имао Јељцин када је за свог наследника одредио Путина, да ли је увидео његове несумњиве државничке способности, или је тајна у нечему другоме, остаје да се нагађа.

Ипак, већина Руса би се данас сложила да је последњи потез првог руског председника био спасоносан за државу која је у том тренутку већ дубоко загазила у економско и социјално безнађе.