Где су спаљене мошти Светог Саве

Луксузну монографију, на више од петсто страна, великог формата, Тамаре Огњевић „Благо Србије” (Културно-историјска баштина), објавила је „Младинска књига” из Београда.

Србија је, каже Тамара Огњевић, ковчег с благом. Благо је, одувек, било овде, баш на овом раскршћу путева и цивилизација, као идеалној тачки на којој су бројни народи и векови оставили разноврсне и узбудљиве трагове. Књига „Благо Србије” – пуна је тајни. Тамара Огњевић, неке од тих тајни, открива први пут.

Лепенски вир – најстарији „град” старог света – настао је пре више од 9.000 година. Неке „математичке формуле” тог градитељства још нису разјашњене?

Лепенски вир фасцинира својим „урбанистичким” концептом, начином како се одређене пропорције и распоред елемената понављају унутар овог праисторијског насеља. Очигледно је да су ови најстарији становници Србије познавали својеврсну математику и веровали у магијску важност бројева. Лично верујем, иако се то не може поуздано проверити јер нема писаних трагове из ове епохе, да је у питању својеврсни напор да се хармонизују односи неба и земље. Релација витална за опстанак ове загонетне цивилизације на српској обали Дунава.

„Мирослављево јеванђеље” – најстарији је српски ћирилични рукопис, из друге половине 12. века. Како је 166. лист завршио у Петрограду?

Украо га је потоњи владика кијевско-печерски Порфирије Успенски. И не само тај лист, већ и мноштво других српских средњовековних документа који са данас чувају у Руској државној библиотеци у Петрограду. Истина то је била плодна крађа, јер ко зна шта би се догодило са „Мирослављевим јеванђељем” да владика задивљен није исекао тај лист на коме се налази представа „Вавилонске блуднице”, и понео га са собом. Наиме, публиковање баш 166. листа је обзнанило ондашњим стручњацима да овај фантастичан средњовековни кодекс уопште постоји.

Петрова црква, код Новог Пазара, крије историју дугу хиљаду година. Коме су припадали златни појасеви, нађени у овом храму, у остави-скривници?

Петрова црква је величанствена и вишеслојно тајновита богомоља. Ни данас не можемо са сигурношћу да тврдимо ко ју је заиста саградио – Византинци, Бугари или Срби. Она је у Немањиној епохи била оно што ће Храм Светог Саве на Врачару постати када буде у целини завршен – саборни храм. С тим што светосавско здање неће никада бити крунидбена црква и место окупљања државне управе што је јединствена ротонда у Расу била неколико векова. У темељима цркве је откривен један од најраскошнијих кнежевских гробова из бронзаног доба познат и као аварска и илирска скривница. То је поред Атенице, код Чачка, најраскошнији златни налаз на тлу Србије из једне епохе о којој јавност мало зна. О ери ратника са златним маскама који су волели луксузну робу из античке Грчке и са леденог Балтика – злато и ћилибар.

Зашто Студеницу – маузолеј Стефана Немање – називате „драгуљем у круни”?

У драгуљарству постоје особени, величанствени драгуљи за које се наменски прави оквир од племенитог метала у који ће они бити уграђени. Студеница је, у метафоричном смислу, управо то – величанствени драги камен у круни укупног постигнућа великог жупана Србије Стефана Немање – његова метафизичка лађа за путовање у божанску висину, предмет дивљења савременика и следбеника, узор првог реда за потомство. Бити као Немања, или бити нови Немања, то је свети циљ свих владара ове чувене династије из српског златног средњег века. Саградити гробну цркву на образ Немањине Студенице то није само питање престижа већ настављање једног сакрално-државотворног континуитета који потврђује утемељење идеје о благородној династији и њеном изабраном појединцу као владару по милости божијој.

У Пећкој патријаршији, престолу српских патријарха, устоличен је и патријарх Иринеј. Како сачувати косовске манастире?

На то питање – могу да одговорим само из угла науке. Истрајним напором да се омогући стално присуство српских заштитара и других стручњака, организовањем симпозијума и научних скупова унутар манастирских комплекса у Дечанима и Пећкој патријаршији, сталним публиковањем значајних налаза и научно-популарних садржаја у свету. Не сме се допустити да светска стручна и културна јавност и једног тренутка сметне с ума да је то српско наслеђе.

У Скупштину Србије, здање на Булевару краља Александра, Србија се уселила тек 2006. године. Како је настала прича о „проклетству локације”?

Када градња неке велике и важне грађевине траје као она чувеног Скадра на Бојани – човек се спонтано упита зашто је то тако. У случају скупштине је то занимљива прича о типично српској празноверици. Тако су „разлози” пронађени у чињеници да је зграда подизана на некадашњем римском, а затим турском гробљу, па су наводно узнемирени духови омели радове. Лично мислим да су кључни разлози непрекидни ратови и одсуство средстава која су услед истих морала бити усмерена у друге сврхе. У једно, ипак, нема сумње – пророчанство ондашње чувене београдске видовњакиње Спасеније Цане Јовановић – да Срби неће у ту зграду ући ни за сто година – остварило се. Градња скупштине је започета 1907, а постала Српски парламент тек 2006. године.

Да ли је Храм Светог Саве подигнут, заиста, на месту где су спаљене мошти српског светитеља?

Према свим показатељима – Храм Светог Саве није подигнут на месту на којем су светитељеве мошти спаљене 1594. године. Где се тај бурни догађај из српске историје одиграо и зашто је Друштво за подизање храма изабрало погрешну локацију – заинтересовани ће моћи да прочитају у „Благу Србије”.

----------------------------------------------

Благо Србије

Монографија Тамаре Огњевић „Благо Србије”, која је јединствени водич кроз културно-историјску баштину српског тла – од Лепенског вира, до краја 20. века – биће представљена данас у 17 часова у књижари „Младинске књиге”, у Цетињској улици, у Београду. О књизи ће говорити Биљана Ђорђевић, Зоран Љ. Николић и ауторка.