Или на буџет или у бутик

На државним факултетима у Србији ових дана води се одлучујућа – битка за буџет. Потенцијални бруцоши полажу пријемне испите, а њихове старије колеге, самофинансирајући студенти, боре се за магичну цифру од 60 бодова, која им омогућава да наставе студије. Јер, како кажу многи од њих, ако не пређу на буџет, њиховим родитељима остаје да подигну кредит за плаћање школарине. У супротном, многи од њих мораће да почну да раде како би наставили студирање.

На Факултету политичких наука затичемо већу групу студената који полажу испите. Дејан, самофинансирајући студент треће године из Петровца на Млави каже да је висина школарине превелика у односу на стандард људи у Србији.

– Моја породица је како-тако могла да покрива трошкове мојих студија, све док отац није остао без посла пре око три месеца. Сада се већ осећа тај проблем, много је теже. Не радим нигде, а нисмо узели ни кредит. Сви трошкови су пали на мајку, с обзиром на то да су ми родитељи разведени. Недељно не могу да прођем без 5.000 динара, плус школарина која је 92.000 годишње. Све заједно, годишње то буде више од 3.000 евра.

Његова колегиница Милица, студенткиња треће године из Бора такође самофинансира своје студије.

– Родитељи су још у стању да плаћају за мене. Потрошим сигурно месечно једну плату од двадесетак хиљада. Срећом, родитељи успевају да изађу на крај, јер је мој брат још увек школарац, па нема већих трошкова. Школарине су веома високе, али сматрам да је велики део моје кривице што нисам више учила и прешла на буџет. Али, надам се да ћу успети да испуним услове за буџет.

Ту је и Ана из Смедерева, која је на првој години и каже да је срећом на буџету од почетка.

– Пошто високо вреднујем образовање, свакако да бих издвојила за студирање, чак и да нисам на буџету. Овако, мојим родитељима је много лакше. Рецимо, самофинансирајући студенти морају да плаћају 600 динара за пријаву испита, а ја само 30 динара. Мислим да су школарине веома високе, знам од мојих колега да се њихови родитељи страховито одричу својих потреба како би одшколовали децу.

Ана додаје да многи студенти раде нискохонорарне послове како би обезбедили основне потребе.

– Раде по бутицима, фотокопирницама и где стигну. Треба обезбедити не само стан и храну, већ и књиге и остале потрепштине. Знам да је тренутно велики „покољ” међу студентима, поништавају чак и осмице и деветке, само да би могли следеће године да буду на буџету, јер наш факултет има релативно мало буџетских места. Можете да видите и сада по ходницима како људи плачу, ако добију седам, шест или их професори оборе. Психички је то тешко издржати. Можда смо и уживали у нечему што учимо, али главно је ипак: седи и бубај. Мислим да се тако стварају некомпетентни стручњаци.

Данијела, студенткиња прве године из Врњачке Бање, није успела да уђе у буџетску квоту.

– За следећу годину родитељи су ми већ рекли да неће моћи да плате, с обзиром на то да имам још једну сестру која студира. Онда ћу или на буџет или ћу морати да прекинем студије и почнем да радим у продавници или нешто слично. Минимални месечни трошак ми је око 150 евра, само за храну и издржавање, а за становање још толико. Не могу да прођем са мање од 250 евра месечно, плус школарина која је 90.000 динара, па плаћање за излазак на испит. Родитељи су мислили да подигну и кредит, али су одустали, јер је ситуација у држави таква да никад не знаш да ли ћеш моћи да вратиш.

На суседном Факултету организационих наука иста слика. Стефан из Београда студира на другој години и од прошле године је прешао на буџет.

– Био је то велики притисак, јер су школарине 129.000 динара. Тетка ми је спонзорисала студије и успео сам да се упишем на буџет.

Ана из Ужица сада уписује факултет и ако не освоји довољан број бодова, очекује је школарина од око 150.000 динара:

– Покриће ми родитељи ако не уђем на буџет. Планирају да подигну кредит. Школарине су непримерено високе, с обзиром на то да у школарину не улазе ни уџбеници ни остали материјал.