Срби Европи не верују

Ови председнички избори вероватно су, од свега за шта смо до сада гласали, најближе референдуму за улазак у Европску унију, па опет проевропски председнички кандидат није ни близу да освоји оних 70 одсто гласова грађана који се у свим истраживањима јавног мњења последњих година изјашњавају за улазак у ЕУ.

Напротив. Супротна страна, којој је у замишљеној референдумској ситуацији додељено да буде оно „не”, успела је да привуче на своју страну скоро 40 одсто бирача, дакле, и добар проценат оних који би радо ушли у ЕУ. Наравно, ствари, и то не само у Србији, нису тако једноставне да би их статистика уочавала.

Ароганција европског естаблишмента, пониженост српског становништва и инат који се из тога рађа као самоодбрана, осећај обесправљености, двоструки аршини међународне заједнице према Србији и евидентно кршење свих важећих норми у свету у једном једином случају – нашем, објашњавају ову математику.

Осећања ове врсте статистика не „схвата”, али их уочава на следећи начин. Чак 49 одсто грађана Србије пре око пола године (истраживање Канцеларије за европске интеграције) сматрало је да је главни кривац за отежано приближавање Србије ка ЕУ сама Унија због политике сталног условљавања и уцена које ЕУ примењује према нашој земљи. Само 20 одсто испитаника је сматрало да је проблем у неиспуњавању међународних обавеза Србије. Зато кад питате некога да ли би ушао у Европску унију, чак 41 одсто њих одговара „НЕ” ако то подразумева да се одрекнемо Косова (истраживање Цесида из октобра прошле године). Чак 10 одсто испитаника, не само што се не би одрекло Косова због ЕУ, него би било спремно и да зарати због њега. Овај податак, управо, доказује и да је та ситуација – којом многи још увек плаше неодлучно бирачко тело, и не само из због малобројности њених присталица – скоро немогућа. 

Дакле, јасно је да када се споје ЕУ и Косово, онда се дешава и то да европски опредељен гласач гласа за тврду националистичку струју. Обрнуто процес иде мало теже. Можда зато што ни највећи напори појединих домаћих и међународних политичара да убеде грађане Србије да су Косово и ЕУ два одвојена питања не дају резултате.

Колико год се причало да нико не тражи од Србије да се одрекне Косова зарад уласка у ЕУ, више од 70 одсто грађана не да се убедити у то (истраживање Канцеларије за европске интеграције). Чак 45 одсто је убеђено да се од Србије тражи да да Косово за чланство у ЕУ, а 31 одсто испитаника сматра да се Косово, иако то нико званично не говори, поставља као услов и да су ова два питања повезана.

Имајући у виду све ово може се сматрати крајње непромишљеном изјава председничког кандидата који је јуче изјавио да ЕУ не жели да узме Косово (Борис Тадић) и позове да гласају за њега оне којима је и пре пола године било тешко да поверују у то. Поготово ако се зна да је 39 одсто грађана убеђено да о судбини Косова одлучује ЕУ, а не НАТО, УН, Америка или Русија, поготово не Приштина и Београд.  

Ови избори још једном су показали да је Косово она кључна ствар због које су грађани Србије спремни да се одрекну „бољег живота” на који прво помисле када кажу да желе у Европску унију. Косово је питање око кога у овој земљи постоји највећи консензус, већи него о ЕУ.

„На општем нивоу већина грађана жели у ЕУ и жели социјално уређену државу. Око те две ствари постоји консензус. Међутим, чим се та начелна сагласност стави у неки контекст, проценти се смањују. Косово тако највише смањује проценат оних који желе у ЕУ. Грађани су подељени и у себи када се ради о ова два питања. Колико је спој та два питања проблематичан и какве конфликте код људи ствара може се наслутити из податка да већина оних који би се одрекли ЕУ због Косова мисли да је Косово већ изгубљено. Зато, ко буде убедио гласаче да ће им пружити бољи живот има велике шансе да добије ове изборе”, сматра политиколог Зоран Стојиљковић.

Грађани Србије, објашњава Стојиљковић, генерално немају поверења у ЕУ. Поготово у НАТО. Иако је за две трећине грађана ЕУ нека коначна дестинација којој стреме, тек једна трећина има поверења у тај савез. 

„Људи су врло осетљиви на двоструке аршине међународне заједнице према нама и то онда прави ту разлику у процентима”, каже Стојиљковић.

За већину грађана Србије, објашњавају аналитичари, ЕУ симболизује „бољи живот” из прича рођака гастарбајтера. Пуне продавнице, кредити, добри путеви, могућност да се лакше дође до посла. Мало ко, када каже да хоће у ЕУ, има у виду да улазак у ЕУ све то значи тек после једног вишегодишњег периода за многе лошијег живота од овог данас. А мало ко има на уму да у ЕУ влада све осим једнакости – неке чланице, као што су Бугарска и Румунија, после годину дана у ЕУ не само што немају европски стандард него нису достигле ни овај српски.

„Већина грађана нема представу шта је то Европска унија”, каже Милан Николић, директор Центра за проучавање алтернатива. „Један број оних који се изјашњава за ЕУ вероватно би се предомислио када би сагледао реално шта значи тај дуготрајан процес. Али, грађани се не предомишљају због тога. Њих од ЕУ одбија нешто друго”, додаје Николић.

То друго су Косово, условљавања и ароганција Европе, сматра наш саговорник. Тај однос, како каже, лако је илустровати на односу Холанђана према Србији. Холанђани се данас јављају као највећи противници уласка Србије у ЕУ, пре свега због Хага и злочина у Сребреници. Од земље чији је батаљон био одговоран за безбедност жртава сребреничког покоља, због чега је пала и влада ове земље, могло би се очекивати мало више самокритике и разумевања.

„Та ароганција иритира људе. Иритирају ствари као што је Саркозијева глупа изјаве о Титу. Па не може се бити таква незналица и не схватати да Срби немају никакву жељу за повратком Титовог времена. Иритира кад министар иностраних послова Велике Британије Дејвид Милибанд усред кампање у Србији каже да ће дан после избора Косово прогласити независност. А какав ефекат тек имају на грађане Србије изјаве попут оне Дорис Пак која каже – шта ће нама Србија. То непознавање ствари о којима се говори и одлучује врло иритира и то одбија људе о ЕУ”, каже Николић.

Грађани су, сматрају аналитичари, збуњени пред ЕУ због Косова и неразумевања које међународна заједница показује за ситуацију у Србији.

„Ако се већ мешају у наше послове, онда би требало нешто и да знају о нама и да престану да узимају резултате своје пропаганде као чињенице. Тако испадамо дупле жртве – ми смо жртве њихове пропаганде и њихових бомби”, истиче Милан Николић.

Овакав однос, може се рећи, пресудан је и за ситуацију у којој већину у српском парламенту, и не мали удео у влади, имају странке које су спремне да прекину све преговоре о уласку Србије у ЕУ оног момента када овај савез прекрши Резолуцију 1244 Савета безбедности којом се Србији гарантује суверенитет на Косову. Ова ситуација, међутим, много би била необичнија за Европу него за Србију. Никада се, наиме, није догодило да нека земља одбије чланство у ЕУ. Први пут око тога се колеба Србија. Због Косова.

А то колебање отворило је и друго питање, оно које се многи не усуђују ни да поставе – колико је Европи стало до уласка Србије у ЕУ. Они који мисле да треба одбити потписивање Споразума о стабилизацији и придруживању ако ЕУ пошаље своју мисију на Косово и тако прекрши међународно право (став који заступа странка српског премијера) тврде да ни Европи није свеједно. Поготово од када је постало јасно да ће Србија склопити споразум о енергетској сарадњи са Русијом. Приближавање Србије Русији могло би да има утицај на омекшавање става ЕУ. Поруке попут оне јучерашње аустријске владе да би Србија требало што пре да потпише ССП, међутим, треба тумачити са опрезом. „Дарови” оних који су се изјаснили да ће међу првима признати независност Косова већ су описани у историји.