Забрањено радовање?

Кад нешто није у реду, пристојно биће одмах тражи узрок у себи. И онда када много тога не ваља, ми, очигледно погрешно васпитани за време "контроверзних" победника и њихове силиконске свите, постављамо наивно питање: где грешимо?
Не обазирући се на упитане у првом лицу, "спретна" приватна лица навелико купују острва и државице.
Они, нормално, пирују, иако им ми, апатични и згужвани, кваримо поглед. Полако, решиће они убрзо и тај проблем.

Шта недостаје модерној, краткој причи, са антиутипијском амбицијом, која се овде зове "Наша стварност"? Одговор је краћи од приче – уметност. Она је необорива целина, док је лоша прича пуна рупа, те и сама кроз неку од њих лако може да пропадне. Пре само неколико недеља умало да пропадне тај "пројекат рупе" и то захваљујући уметности.

Пошто деца одавно нису "наша будућност", већ сопствена, она која за то имају могућности слободно се развијају пратећи, у ствари, наметнути тренд – "ја сам држава/компанија за себе" – само на један неупоредиво здравији начин. Недаровити писци националне приче некако су се до сада сналазили са таквом децом. Успели су да извезу силне научнике, уметнике, спортисте, које су претходно углавном школовали родитељи. Шта нас брига за стране држављане? Нека о њима брину њихови, а ми ћемо их ту и тамо подсетити да су и наши, кад нам буде згодно. Међутим, млада и задивљујуће зрела музичка уметница Марија Шерифовић освојила је једну велику победу за своју земљу. Ем прво место на највећем европском музичком такмичењу, ем заслужено! Што је много, много је.

Победивши са песмом више него симболичног наслова, "Молитва", Марија је нехотице извела највећу могућу саботажу те опсесивно монетарне, лоше приче – донела је радост. И то не само личну, тимску, већ ни мање ни више – националну. Moментално смо се прочистили од допинга испразности што великог, што малог брата, обрадовали се, чак и запевали. Радећи, заправо, свој посао, али, за промену, професионално и на светском нивоу, даровита, учена, харизматична, ова певачица је једним наступом успела да без икаквог "плана" уједини и нас овде, и "екс-наше", и дијаспору, и добар део света – "само" квалитетом и, разуме се, срећом неопходном на сваком такмичењу.

Последице? Општа озареност у трајању од неколико дана, незаборавна – дуго је није било и ко зна када ће се поновити. Народ се, дакле, радује онолико колико му медији и њихови стварни власници дозвољавају. А да ли дозвољавају? Тешко. Зашто? У датим условима, то је глупо питање. Од овог, глупља су само питања којима су "представници јавности" дочекали победницу. Кога занима њена политичка припадност?! Аман! Таман смо на тренутак одахнули од политике и већинске квазиполитике. Овдашњи циркус на политичкој сцени одавно није смешан, насупрот (само)уверењу лоших глумаца, само је болно досадан. И скуп! Србија није имала пара да сними спот своје изасланице на "Песму Евровизије"? Нема коментара. Али зашто нико није поставио неко бесплатно, а смислено питање како би они који је нису до сада пратили сазнали о Марији оно што их уистину занима. Ко су њени професори, узори? Стварна подршка? Утисци из Хелсинкија? Планови за будућност? Да ли је могуће да немамо пара за екипу која би пратила Марију на европској турнеји?

Недеља 13, дочек. Та ноћ радости се отела контроли поменуте лоше приче. Потом су уредно наставили да нас засипају баналностима и примитивизмом. Уместо свежих вести о Марији, слушали смо клевете о мувама и медведима. Западни медији су дали свој допринос причама о "завери бивших комунистичких земаља", одијуму због Ирака (чудно!), спекулацијама о Косову итд. Ипак, нас је тешко превазићи. У Скупштини је исте ноћи почело "својатање". Чија је, кад је већ наша? На националној телевизији је умало избила туча, пошто је нашим кадровима то природније него да се радују. На другој, пак, такорећи опело због ове прве. И тако редом, без икаквог реда и смисла.

Иако уметност разумљиво гаји чежњу за сопственом аутономијом, неретко се дешава да покреће и многа друга питања. Маријина "Молитва" је обелоданила доста тога. Видели смо праве размере јаза између "гласа јавности" и јавности, то јест народа. Амбис! Још једном смо се уверили како овде нема говора о елементарном поштовању, бар не "на највишем нивоу". Радост и масовно окупљање буде завист оних због којих више нико неће да се окупи, нарочито масовно. Аусвајс за славље се издаје само на једну ноћ, и то у ванредним ситуацијама. Али, исто тако, с правом смо поново поверовали да вредност и снага појединца и те како имају моћ. Такође, да треба бити свој, иако није лако, јер само то се исплати.

И коначно – шта је живот, заиста, ако нема љубави и славља? Лоша песма. За разлику од оне којом нас је Марија Шерифовић натерала да се макар током једног фестивала суочимо и са неким другим народима – једноставна, наизглед, а по свој прилици тако тешка за интерпретацију.