Где су окупатори?

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Парк „Мекферсон”, недалеко од Беле куће, поново је „слободан”.

Његови „окупатори”, који су га запосели прошлог октобра, на травњаку подигли шаторе и учинили га престоничком филијалом протеста против економских и политичких неједнакости, недавно су се сасвим повукли.

Поједини делови парка су сада ограђени да би се обновили. „Вашингтон пост” је за прошлу недељу најавио званичну церемонију окончања „Окупације Вашингтона”, али тога није било.

Кад сам преко броја за медијске контакте на још живом веб-сајту Покрета „Окупирај Ди-Си” успоставио контакт са њиховом представницом Руџ Алвазиром, она ме је потом порукама наводила како да стигнем до њиховог новог седишта које је сада на шестом спрату једне пословне зграде, сасвим близу некадашњег парковског протеста.

Тамо сам затекао атмосферу сличну оној коју сам у октобру и касније виђао у њујоршком Зукоти парку, одакле је 17. септембра све кренуло, а и овде, месец дана касније, када су „окупације” почеле да избијају као летњи пожари: у једном моменту, протести камповањем у парковима и на трговима, који су слоганом „Ми смо 99 одсто” на дневни ред ставили угрожени „амерички сан”, одржавани су у више од 300 америчких градова.

Дуго су били осветљени националним и глобалним публицитетом, а онда су прво зима, па сукоби са локалним властима и локалним органима реда, полако почели да троше енергију младих „револуционара”: милом или силом уклањани су један по један шаторски логор.

Овај вашингтонски био је један од најдуговечнијих. Онда су и стрпљиве власти Дистрикта Колумбије, како гласи званично име америчког главног града, на крају посегле за законом који са једне стране широко тумачи слободу изражавања и протеста, али са друге сасвим прецизно забрањује – ноћно спавање на јавним површинама.

У новом простору, који није „окупиран”, јер се за неколико канцеларија плаћа рента, дух протеста је прво видљив по америчкој застави на зиду, на којој је 50 звездица које симболизују сједињене америчке државе пресложено тако да исписују „99 одсто”, а потом по нехајно разбацаним паролама покрета, папирима, ранчевима…

Док група за једним столом о нечему живо расправља, један од присутних је у дубоком сну. Док једни долазе, други одлазе. Нешто се ипак дешава. „Наш протест се наставља, али не више у парковима”, објаснио ми је Сем (нису били вољни да кажу презиме). „Повремено подигнемо шатор испред неке банке, јер су оне наши главни противници. Нисмо сасвим одустали ни од ноћног камповања, јер кад би смо то напустили, били бисмо као и свака друга невладина организација. Ми ипак морамо да будемо видљиви на улицама, јер без тога нема учешћа јавности, мотивисања и организовања људи.”

Сем се ограђује напоменом да је то само његов лични став. Да је тако, одмах потом потврђује момак по имену Свит, који каже да је парковско логоровање био „живот у веома тешком окружењу, уз константе ризике сукоба са полицијом”. Он сматра да је покрет сада у могућности да буде прецизнији са својом поруком.

„Време је да медији на нас више не гледају само као на окупаторе неког парка.”

Напомиње да је то имало сврху, као нека врста јавног перформанса. „То је био веома непосредан начин да се људи упознају са нашим протестом. Инсистирање да останемо само на томе, исто је као и кад би сте детету говорили да не треба да одрасте. Наш покрет расте и сазрева, иде даље.”

Иако ме је Сем већ на почетку разговора упозорио да не верујем свему што о њима пишу институционални медији, мислим да ипак морам да пренесем њихово виђење тренутног стања у покрету, који је, по изјави једног „окупатора”, коју је пренео Ројтерс, „Америку извукао из политичке коме” у коју је запала.

Преовлађујућа оцена је да је „Окупирај Волстрит” изгубио некадашњу енергију, пре свега зато што је пао на кључном испиту сваког друштвеног покрета: није успео да се адаптира и расте кроз промену тактике.

Иако Бил Добс, из прес-тима „Окупирај Волстрит”, за Ројтерсу објашњава да је њихова борба умногоме слична својевременом покрету за грађанска права у Америци: да му предстоји дуг и кривудав пут ка остварењу радикално промењеног америчког друштва, већинско мишљење је да је протест против неједнакости дошао до зида којег не може да прескочи – нити у њему да отвори врата.

Према оцени економисте Џозефа Стиглица, који је о неједнакости и њеној цени за Америку недавно објавио књигу, главна грешка Покрета „Окупирај Волстрит” јесте у томе што није покушао да свој глас појача кроз Демократску партију, која му је „природни савезник”, на сличан начин на који је, инфилтрацијом у базу републиканаца, конзервативни покрет „Чајанка” увелико наметнуо своју идеологију.

У „логору” на 6. спрату пословне зграде у 16. улици, момци и девојке се не слажу са славним нобеловцем који их подржава.

„Ми желимо да останемо покрет за сваког, био он републиканац или демократа. На крају, кад вам похлепна банка узима кућу или стан зато што више не можете да отплаћујете кредит, кад вас отпуштају с посла или вам смањују социјалну заштиту, ваше политичко опредељење је небитно. Проблеми који постоје у овој земљи погађају свакога. Овај покрет не може себи да дозволи да дели људе према њиховим политичким симпатијама. Ми смо кућа која је отворена за свакога.”

Теда Скокпол, професорка политикологије са Харварда, која себе описује као „несентименталну левичарку”, ипак сматра да је покрет готов. Кад су „окупације” кренуле, о њима је објављивано чак 12.000 новинских извештаја и коментара месечно. Данас се с времена на време појавио само понеки „комеморативни” текст. Драстично опадање подршке „окупаторима” видљиво је и у истраживањима јавног мњења, а пресушују и донације.

Оптимизам „окупатора” у Вашингтону у нескладу је са јавном перцепцијом њиховог учинка. Пошто се у друштву у међувремену мало шта мења – и пошто у изборној пропаганди два политичка табора не отварају нове перспективе – ко зна, можда ће нека нова варница распалити некадашњу ватру.