Американци са Ртња

Врмџа – У кући од земље, сламе и дрвета, старој сто година, и готово нетакнутој од тада, Американац Пол из Питсбурга пише последње секвенце панк опере за једног лондонског продуцента. Заправо је реч о стим панк опери, андерграунд музичком правцу, магичном миксу соула и џеза, који звучи сјајно у акустичној чатмари, која само што се не сруши Амеру на главу, у подножју мистичне планине Ртањ.

Свакаква чудеса су могућа испод загаслог вулкана и гробнице древних божанстава, а богами, прича се и да је Ртањ заправо планетарна станица свемирских бродова, једна врста подземног аеродрома, какав је био бихаћки, с тим да из планине не узлећу „мигови 21” са петокраком него летећи тањири, који с времена на време, освану на сајтовима уфолога.

Мада, сеоски теоретичари завере тврде да планинчина поседује и магнетне силе од којих пошизе навигациони системи на авионима, а заправо су то, настављају ловци са езотеријским теоријама – зраци позитивне енергије који се укрштају на њиви извесног Ђоке.

Али, у село Врмџа, удаљеном 12 километара од Сокобање, дошао сам да истражим паранормалну појаву друге врсте. У селу, осим поврћа, успевају и млади Американци, један италијански пензионер луд за фудбалом и све више Београђана! Док се српска села празне и копне, Врмџа се пуни и цвета. Прави демографски и социолошки парадокс.

– Мора да ту има још нечег. Баш ће Американци овде да нађу срећу. Јесте, није него – сумњичави су Добрица и Драган, сеоски ловци, у епицентру Врмџе, сеоској продавници која поседује све. И иглу и локомотиву.

Испред продавнице нас дочекује хиперактивни председник Месне заједнице Славиша Крстић. Кратко пиће, брза кафа и пут ка кући Пола Шапироа и његове супруге Маје Нинковић.
Пол из Питсбурга нас чека у кући за коју тврди да је здравија за живот од сваке београдске новоградње. Иконе на зидовима, електрични клавир и микрофон у тескобном предсобљу, повезан са великим екраном суперрачунара.

И дневна соба са ниским плафоном, једноставни кревети налик војничким… Полова жена, Београђанка Марија Нинковић, послужује нас кафом и такође нас убеђује у вечност ових кућерака које су пројектовали самоуки ртањски архитекти.

Како су, забога, двоје академских грађана са перспективним каријерама у Америци, заглавили на врху прелепог српског села, далеко од сваке цивилизације? Баш то их је привукло, та предивна природа, бујно зеленило и 40 извора воде за пиће, стеновити остаци латино града, некадашњег римског утврђења, подигнутог као караула на царском друму ка истоку, мирис лета који се осећа на сваком кораку.
– Живот у Америци је постао ужасан. Ујутру велика журба и стрес, шминкање, јурњава у метро станицу. Одлучили смо да све напустимо и дођемо у Србију. Желели смо овакав живот, да ујутру са сином посматрам зеленило и слушам цвркут птица, уместо да гледам ТВ и почињем дан са ружним вестима – прича Маја.

Пол је кул, клима главом. Има све што му је потребно за компоновање музике за холивудске и лондонске продуценте: породицу, мир, башту и лопату. И брзи интернет.

Лед је ипак пробио шездесетпетогодишњи Италијан из Венеције, Лучио де Марки, још један српски зет. Пре три године је отишао у пензију, после 32 године рада на аеродрому у Венецији. Желео је исто што и Пол. Купио је три старе куће, огромно имање са шумом, која води до висоравни са које пуца поглед на долину.

Одмах по доласку, учинио је три ствари: забо је у двориште заставе ФК „Венеција”, за који је навијао још као дечак, и заставу Србије, потом је отишао у центар села и наручио туру ракије за све госте, а затим отишао у цркву и замолио свештеника да присуствује служби.

– Лучио је цар – једноставно каже његов пријатељ, сеоски поштар, док опуштено, на пакленој врелини, цуга из чокањчета.

Ускоро ће 18 часова, када ће звона означити „ракија тајм”. Тада Лучио стрмим путем силази до продавнице и пијуцка до 20 часова. Потом се враћа кући и гледа своју Италију на Европском првенству у фудбалу. Зато је сада у његовом дворишту забоден и трећи јарбол, са заставом азура. Кад засвира химна, Лучио одврне тон на телевизору до даске, изађе у двориште, стави руку на срце и запева химну Италије.

Лучио живи као цар, хаџија или краљ, који уместо племићке апанаже, прима девизну пензију. Зими путује на Тајланд, потом долети до Тревиза, где је купио стан, али је од априла поново у подножју Ртња.

– Овде је лепше него у Венецији – прича Лучио на одличном српском.

Одзвања селом глас баба Алексије. Повијена, ослањајући се на штап, старица шета двориштем које подсећа на градилиште. И грми баба Алексија, саветује дечицу. А дечица су њене прве комшије, Милица Бојић из Београда – и ко ће други него њен драги. Плавокоси, весели Американац Метју. Уређују стару кућу коју су купили недавно. Милица не престаје да прича о самоодрживом развоју сеоског имања, органској храни, чистом ваздуху, земљаним кућама које дишу…

Друже Метју, зар си напустио Флориду због Врмџе? Зар си бриснуо из Мајамија због Ртња? Зар да баба Алексија замени Дона Џонсона?

Смеје се Метју, дохватио је некакве џиновске маказе, сече жбуње, вредан је као акцијаш, док његова Милица прича како су се упознали у Индији. Он је свирао цитру, она је била друштвено активна.

Милица је преуредила амбар у летњу собу. Имају хектар шуме и своју стену, парче планине. Зар да живе убитачним, бесмисленим ритмом којим пулсирају велики градови, или да постану модерни хипици. Што ће рећи, сељаци села Врмџе.

Инвазија Београђана

Председник Месне заједнице Славиша Крстић процењује да је последњих година, двадесетак кућа продато углавном Београђанима, који намеравају да живе у овом живописном селу. Просечна цена лошије куће с имањем је око 7.000 евра.