Платон на пијаци робова

Део српске интелектуалне елите нашао се у средишту јавности после појаве белих листића и тврдње да су они пресудно одлучивали о исходу избора. Међу њима највише је било оних који су деведесетих година били оштри критичари владавине Слободана Милошевића. После 5. октобра су на известан начин утихнули. Рекло би се да је победила њихова опција и зато нису били критични према политичкој елити као што су били деведесетих.

Чак и када су критиковали власт, то није имало великог одјека јер иза тога није следила било каква акција која би произвела промену у друштву или политичкој сфери.

Медијска атрактивност белих листића и повратак интелектуалаца у жижу политичке борбе изазвала је Николу Самарџића, професора историје на Филозофском факултету, да каже да не види да интелектуалци предлажу било каква решења. „Интелектуалци су у овој земљи постали празне, шупље бабе нарикаче. Мислим на оне који се баве јавном политиком. Зар ви заиста мислите да људе у Србији брига шта ће да им кажу прва Србија, друга Србија, ови или они аналитичари. Мислим да је добро да интелигенција, оваква каква је, изгуби јавни утицај”, каже Самарџић.

За „Политику” он појашњава да су интелектуалци били гласноговорници разних интересних група, а ретко независни мислиоци: „Ретко ко од њих је признао да је погрешио. Они који су се појавили у предизборној кампањи погрешно су прогнозирали”. Професор каже да се интелектуалци обраћају средњем сталежу који је данас у кризи. Не обраћају се ни елити ни незапосленим ни сиромашним. „Обраћају се малом слоју који их није послушао. Весна Пешић је за људе политичка личност и поверовали су да је у стању да процени за кога треба гласати. Неколико десетина хиљада бирача је њу послушало”, додаје он.

Самарџић каже и да никада није сувише веровао у независне интелектуалце. „У политичким странкама су интелектуалци одиграли лошу улогу. Наши грађани желе да виде поштену улогу интелектуалаца у политичким странкама. Од 1989. године у политичким партијама владају свађе и борба око привилегија. Код нас постоји и невероватно уверење да партија заувек мора да постоји, иако није добра. То нису трајна добра, а политички простор који треба да се попуни је огроман. Улога мислећих људи је да преузму одговорност. На пример, Италија је високо корумпирана земља, али ће њихов премијер Силвио Берлускони, према најавама, отићи у затвор и изгубити моћ. Направиће се технократска влада”, додаје Самарџић.

Загорка Голубовић, антрополог, другачије види улогу интелектуалаца у друштву. Она сматра да су интелектуалци ти који је требало да кажу грађанима за кога да гласају и да оном делу грађана, који је за промене, укажу на то да промене не морају ићи само набоље него да могу ићи и нагоре.

Жарко Кораћ, председник Социјалдемократске уније, објашњава да је улога интелектуалаца одавно рашчишћена: „Од када је Платон покушао да саветује тиранина из Сиракузе, па га је он продао као роба на пијаци. После тога су морали да откупе учитеља и врате га у Атину. Платон је мислио да филозофи треба да саветују, али су га продали”. Кораћ каже да интелектуалци немају преча права ни у свету и да је политика давно престала да буде ствар елите.

Владимир Вулетић, социолог, наводи да не зна на шта се мисли када се каже независни интелектуалац. „Неки интелектуалци су везани за одређену групацију, али већина није везана. Али ја бих размишљао о снази аргумената јер то што је неко независан не значи да има боље идеје. Под појмом независан интелектуалац овде се препознаје беспоштедна критика. Већина интелектуалаца нема емпиријска сазнања, не зна колико људи тешко живе, нема аргументе и податке. Плитком критиком подржавају и одржавају ово стање. Када би се одржао скуп независних интелектуалаца видело би се колико су информисани”, наводи Вулетић.

Он сматра да утицај интелектуалаца у јавности никада није био бог зна како велики. „Део јавности се везује за њих. Они који размишљају својом главом не потпадају под њихов утицај. Интелектуалци немају много нових идеја већ се све своди на критику. Та врста критике је остала из деведесетих година. Да би се нудила решења потребан је напор. Независни интелектуалци који покушавају да повежу узрок и последицу, могу изазвати аплаузе у једном делу јавности, али је то кратког даха”, казао је Вулетић.