Србија разговара: да ли су нам ђаци неписмени

Истраживања показују да најмање 25 одсто ученика направи више од једне правописне грешке у реченици. Основци мешају штампана и писана слова не само у једној реченици већ и у једној речи. Више од 33 одсто основаца погрешно употребљава велико слово. Око 70 одсто ђака у саставима не ставља зарез и тачку. Или, што би се рекло, не зарезује правопис. И доминантно употребљавају три тачке или, у изражавању емоција, умножавају знакове узвика и чуђења.

Саговорници „Политике”, Биљана Пражић, наставница српског језика у Основној школи „Михаило Петровић Алас”, и Александар Алексић, представник Уније синдиката просветних радника Србије, такође професор српског језика, оцењивали су дечју писменост, али и ситуацију у образовном систему.

Политика:Да ли је било потребе да се јавност узбурка због признавања правописно нетачних одговора у питањима која се директно не тичу правописа на овогодишњој малој матури?

Пражић: То питање требало је покренути прошле године. Мислим да задаци морају бити правописно исправни.

Алексић: Не можете да збуњујете децу од 14 или 15 година. Само дајте деци добре примере.Нека медији само слушају наставнике основних школа и имаћете сјајан резултат.

Пражић: Некад ми деца кажу почели смо да хватамо правописне грешке на телевизији и бележимо их. То је најлепше што чујем од њих.

Алексић:Медији су посебна прича. Дошао сам до закључка да,када је о правилном писању и изражавању реч, медији углавном раде против деце и наставника.

Политика: Да ли су наша деца у основним школама неписмена?

Алексић: Наша деца нису неписмена.

Пражић: И ја мислим да деца нису неписмена. Мислим да смо ми, професори српског језика, велики борци за писменост и некада се осећамо као Дон Кихот који се бори с ветрењачама. Мислим да смо ми земља која има најмањи број часова недељно. Бугари, рецимо, имају девет, а ми пет часова српскогјезика недељно, у петом разреду, а после се то смањује на четири. Евентуално у средњој школи, на друштвеним смеровима, има више часова.И свега једном месечно, по школском програму, деца изучавају правопис.

Алексић: Сваки наставник има право да конципира час онако како мисли да треба. Он има слободу у одређеним процентима. Не можете с два одељења да радите на исти начин. Ако наставник процени да треба да се правопис ради више, он то може да уради. Проблем је у односу ученика према настави и наставницима у последњих 10 година. Ако хоћете да добијете писмено дете, немојте да му убацујете нове садржаје него процените његове максималне могућности и потрудите се да их добро научи. Немојте да убацујете нове предмете и да мислите да ће тако више да знају. Ако треба, смањите предмете, али то што ураде, нека ураде како треба. Тада ће наша деца бити боља него деца у европским земљама. Сада је наставник скрајнут и нико их не пита ни за шта.

Политика: Кажете да је суштина у томе да је наставник изгубио ауторитет. Али, рекли сте да су деца писмена. Да ли из основних школа излазе полуписмена и неписмена деца?

Алексић: Проблеми с писменошћу постоје.У ком проценту, не знам.

Пражић: У сваком разреду има проблема са четворо, петоро ђака. Осамдесет одсто ђака изађу писмени.

Политика: Које су највеће омашке ученика у правопису?

Пражић: Пре свега, писање негације „не” и употреба великог слова.

Политика: Наведите неке конкретне грешке.

Пражић: Најдраматичнија грешка у писменим задацима јесте промашена тема. Рецимо, ученицима дамо следећу тему: „Пролеће у мом граду”. Ђак, међутим, пише: „Пролеће је време када је све жуто, када лишће опада...”. Некада потпуно окрену тему. Издвајам често бесмислене реченице и анализирам их на часовима. Цитираћу вам неке грешке из ђачких задатака: „Окренуо сам се и видео друга како се уплашеним лицем смеје...”. Или, „деда се посвађао са мојим братом, он је имао 12 година”. Тада питам ученика на кога је мислио, на деду или унука. После сваког писменог задатка имамо систематизацију грешака. Да бисмо избегавали и овакве реченице: „Мај, одмах помислим на лепоту природе: скакавци, комарци...”. Или, „дрвеће у мају више није ћелаво”.

Политика: Да ли је, и колико, важан читак рукопис?

Пражић: Деца све горе пишу, све ружније. Нема више оног калиграфског рукописа, то је тако ретко. Али, све то зависи од учитеља. Када дође нова генерација, видим да сви имају јако сличан рукопис. Учитељи старије генерације се труде око рукописа.

Алексић: Основна школа је база. У средњој се више анализирају књижевна дела, од правописа им остаје оно што су у основној научили. Пре седам, осам година, наставници српског језика из београдских школа водили су следећу полемику – да ли знак питања и знак узвика треба да стоје испред или иза знакова навода. Ја сам с тог саветовања, као професор српског језика, отишао збуњен. Свуда мора да се спроводи један правопис. И тачка.

Политика:Да ли је употреба интернета разлог што ђаци мешају ћирилицу и латиницу?

Алексић:Да. Ученик је, рецимо, нашао одговарајући састав на интернету и одштампао га. Затим га је преписивао. Где год је требало да напише „човек” написао је „цовек”. Деца су добри преписивачи, као у појединим министарствима, где се доносе одређени закони. Што се тиче мешања ћирилице и латинице, ако ништа друго – ћирилица је економичнија. Уместо два знака, користи се један, а принцип економичности код деце пали.

Политика: Писана комуникација младих своди се на СМС имејл и дописивање на друштвеним мрежама. Чему то води? Изгубиће рукопис?

Алексић: Не би морало тако да буде, ако би се неке од тих ствари убациле на часове...

Пражић: Већ има у граматикама.

Алексић: Опаснији је губитак социјалног момента код деце.

Пражић: Мало се чита, омражена је обавезна лектира. Некада ми се чини да ћемо ускоро предавати српски на енглеском.

Алексић: Решење је да се наставници прилагоде времену у коме живе. Знање које сада пружамо деци је старо више од 100 година. Мој професор је била госпођа Ксенија, која је тада била пред пензијом, а она је мене учила онакокако је она од свог наставника, који је такође био пред пензијом. Шта сада да радимо? Да се прилагодимо. Не морајусва деца да пишу добро писмене задатке, нити то могу. Али неки минимални стандард мора да постоји, да се ученик не обрука, где год да оде. Деци треба објаснити зашто је важно да правилно говоре. То не мора бити компликовано, може и баналним примерима: „Кад си у друштву симпатије од тога шта ћеш и како да јој кажеш зависи да ли ћеш од ње добити минус или плус из изражавања”.

Политика: Професори универзитета кажу да је писменост у Србији поражена на свим нивоима. Када дете из школе изађе полуписмено или неписмено, ко је ту крив? Дете, родитељ, наставник?

Алексић: То је кривица система. На крају школске године, приликом оцењивања, ниво се спушта. Ако је дете месец дана презавршетка школске године имало пет јединица, а десет дана пре краја има једну или две, значи да се у међувремену нешто десило.

Политика. Наставници су криви, али и немоћни да нешто промене?

Алексић: Шта ће се догодити с нама наставницима за наредних 10 година, ако кажемо: ми смо немоћни, такав је закон. Ако су наставници јединствени, ниво наставе може да се знатно подигне. Проблем је што су поједини родитељи схватили да ће, ако врше притисак на наставнике, помоћи деци, па долазе и прете. Има наставника који се уплаше и повуку. Опасно је ако једном попусте, то гледају и деца и родитељи и онда нема краја. Српска школа мора да држи један ниво. Погледајте следећу синтагму: „Школа по мери детета”. То је, по мом мишљењу, апсолутно погрешно. Не може школа да се прилагођава детету. Постоји још један проблем. Доминантан утицај у образовању имају педагози и психолози. Дете се на један начин понаша у одељењу, а на други начин пред психологом и педагогом. Мене као професора српског поједини педагози и психолози уче како да се понашам и да радим у разреду. Постоји тенденција да се све што деца ураде релативизује. Сматрам да дете мора да схвати шта је добро, а шта лоше. Ако је казна за дете минимална, оно ће то поновити. Протура се још једна теза – ако дете покуша да се брани од неког ко врши насиље, да је то такође насиље. Ја сам се томе супротставио.

Политика: Да ли се у школама у којима радите спроводи програм подршке за децу која константно праве језичке грешке?

Пражић: Од петог до осмог разреда писменост је на првом месту. Прво дочекамо млађу децу, дамо им први тест, а онда им указујемо на пропусте и договарамо се на који начин да их надоместимо. За сваку годину имамо по један тест.

Алексић: Код деце нема двоумљења. У основној школи морају имати основна, готова знања. А после, нека у средњој школи оцењују какав је био карактер Ане Карењине. Уџбеници су тек посебна прича, као и питање какав је интерес државе да има толико уџбеника.

Политика: И, шта је решење?

Алексић: Хоћете да кажем како сам ја завршио основну школу?Нисам био вуковац, јер сам у трећем разреду имао четворку из математике. Шта мислите, да ли мије поправљена оцена? Наравно да није. Ја сам на крају основне школе узео папире, отишао у техничку школу „Петар Драпшин” и после два дана дошао да видим који сам на листи. И никада моје оцене на крају године нису биле поправљане. О томе се ради. Ако је дете те године било расположено да тако учи, и ако ми стојимо иза сваке његове оцене, зашто би дете требало да ради пријемни испит? Ових дана је било 35 степени, неко дете је могло да се онесвести.