Механизам власти

Драматизацијом Селимовићевог романа „Тврђава” Небојша Брадић је укинуо монолошко-епску форму романа, одлучујући да непосредније представи низ ликова и њихових сукоба, који се концентришу око Рамизовог политичког заточеништва. Тиме се искључио аспекат хроничарског реализма романа, са једне стране, док се, са друге, добило на драматичности, односно сценској уверљивости његовог представљања. У епицентар представе је постављен проблем политичке завере, параноје и страха власти од другачијег мишљења, али и проблематика механизама за одржавање власти.

Представа је савремена, стилизована, редитељски прецизна и конзистентна. Изглед сцене је елегантан, скоро сасвим огољен, што подстиче симболичку конотацију радње (сценограф Нурлах Тункер). У дубини и са обе стране простора за игру налази се низ преграда, које се по потреби отварају, односно скраћују централни простор, а то у појединим сценама производи снажан утисак клаустрофобије и безизлазности. Музика, инструментална и драматична, интензивира тензију у представи, посебно због те темељне стилске огољености (композитор Зоран Ерић).

Сви глумци успешно представљају низ ликова, у домену психолошки веродостојног реализма, градећи мозаик о неумољивој борби за очување политичке моћи. Бранислав Трифуновић игра несебичног и правдољубивог Ахмета Шабе, којег је искуство рата научило да цени живот. Глумац уверљиво приказује Ахметову дилему, у односу на опцију Рамизовог ослобађања, приказујући га као најемотивнији мушки лик у представи. Биљана Николић обликује лик Ахметове супруге Тијане као отелотворење љубави, искрености и фражилности, стварно дирљиве, у контексту дефинишућих околности суровог политичког прагматизма. Небојша Вранић игра униформисаног иследника Авдагу, злог и послушног извршиоца власти, дозирано тајанственог и језиво безизражајног. Глумац га представља ненаметљиво,а узбудљиво, тачно показујући суштину његове функције, једне тихе и безличне, а темељне, моћне и врло претеће присутности. Милија Вуковић самоуверено наступа у улози богатог и моћног Шехаге Соче, сведеним, рафинираним средствима градећи његову апсолутну ауторитативност. Вук Костић игра Османа Вука, Шехагиног пратиоца, као хладног извршиоца наредби, Тома Трифуновић превртљивог Махмута, а Дејан Тончић сировог Џемала... 

Тотални сценски минимализам и метафорика редукованих знакова захвални су редитељски избори Небојше Брадића, у представљању модерне, рефлексивне, филозофске прозе Меше Селимовића, јер на тај начин до изражаја долазе пишчеве луцидно разобличавајуће, а једноставне и језгровите опсервације. Прегнантност и густина мисли се не отупљују или разводњавају конвенционалнијим, илустративним реализмом и дословношћу; елегантна сведеност форме представе омогућава испољавање гломазног симболичког потенцијала романа.

Пространа епичност романа је укинута због фрагментарног, брзог смењивања сцена у представи. Тако се добило на динамици и сценској ефектности, али је истовремено произведен низ делимичних драматуршких нејасноћа, односно није сасвим јасно представљен сложен развој бројних догађаја, па је у појединим моментима тешко да се прецизније утврди мотивација ликова, нарочито ако се не познаје садржај романа. То је можда једина мана ове врло актуелне представе о корумпираности власти, која у основи масакрира хуманост, а од људи ствара сподобе, безизлазно заплетене у мрежи својих ужасних страсти.