Mehanizam vlasti

Dramatizacijom Selimovićevog romana „Tvrđava” Nebojša Bradić je ukinuo monološko-epsku formu romana, odlučujući da neposrednije predstavi niz likova i njihovih sukoba, koji se koncentrišu oko Ramizovog političkog zatočeništva. Time se isključio aspekat hroničarskog realizma romana, sa jedne strane, dok se, sa druge, dobilo na dramatičnosti, odnosno scenskoj uverljivosti njegovog predstavljanja. U epicentar predstave je postavljen problem političke zavere, paranoje i straha vlasti od drugačijeg mišljenja, ali i problematika mehanizama za održavanje vlasti.

Predstava je savremena, stilizovana, rediteljski precizna i konzistentna. Izgled scene je elegantan, skoro sasvim ogoljen, što podstiče simboličku konotaciju radnje (scenograf Nurlah Tunker). U dubini i sa obe strane prostora za igru nalazi se niz pregrada, koje se po potrebi otvaraju, odnosno skraćuju centralni prostor, a to u pojedinim scenama proizvodi snažan utisak klaustrofobije i bezizlaznosti. Muzika, instrumentalna i dramatična, intenzivira tenziju u predstavi, posebno zbog te temeljne stilske ogoljenosti (kompozitor Zoran Erić).

Svi glumci uspešno predstavljaju niz likova, u domenu psihološki verodostojnog realizma, gradeći mozaik o neumoljivoj borbi za očuvanje političke moći. Branislav Trifunović igra nesebičnog i pravdoljubivog Ahmeta Šabe, kojeg je iskustvo rata naučilo da ceni život. Glumac uverljivo prikazuje Ahmetovu dilemu, u odnosu na opciju Ramizovog oslobađanja, prikazujući ga kao najemotivniji muški lik u predstavi. Biljana Nikolić oblikuje lik Ahmetove supruge Tijane kao otelotvorenje ljubavi, iskrenosti i fražilnosti, stvarno dirljive, u kontekstu definišućih okolnosti surovog političkog pragmatizma. Nebojša Vranić igra uniformisanog islednika Avdagu, zlog i poslušnog izvršioca vlasti, dozirano tajanstvenog i jezivo bezizražajnog. Glumac ga predstavlja nenametljivo,a uzbudljivo, tačno pokazujući suštinu njegove funkcije, jedne tihe i bezlične, a temeljne, moćne i vrlo preteće prisutnosti. Milija Vuković samouvereno nastupa u ulozi bogatog i moćnog Šehage Soče, svedenim, rafiniranim sredstvima gradeći njegovu apsolutnu autoritativnost. Vuk Kostić igra Osmana Vuka, Šehaginog pratioca, kao hladnog izvršioca naredbi, Toma Trifunović prevrtljivog Mahmuta, a Dejan Tončić sirovog Džemala... 

Totalni scenski minimalizam i metaforika redukovanih znakova zahvalni su rediteljski izbori Nebojše Bradića, u predstavljanju moderne, refleksivne, filozofske proze Meše Selimovića, jer na taj način do izražaja dolaze piščeve lucidno razobličavajuće, a jednostavne i jezgrovite opservacije. Pregnantnost i gustina misli se ne otupljuju ili razvodnjavaju konvencionalnijim, ilustrativnim realizmom i doslovnošću; elegantna svedenost forme predstave omogućava ispoljavanje glomaznog simboličkog potencijala romana.

Prostrana epičnost romana je ukinuta zbog fragmentarnog, brzog smenjivanja scena u predstavi. Tako se dobilo na dinamici i scenskoj efektnosti, ali je istovremeno proizveden niz delimičnih dramaturških nejasnoća, odnosno nije sasvim jasno predstavljen složen razvoj brojnih događaja, pa je u pojedinim momentima teško da se preciznije utvrdi motivacija likova, naročito ako se ne poznaje sadržaj romana. To je možda jedina mana ove vrlo aktuelne predstave o korumpiranosti vlasti, koja u osnovi masakrira humanost, a od ljudi stvara spodobe, bezizlazno zapletene u mreži svojih užasnih strasti.