Ниски улози

Током прошлих избора, постојала су питања због којих је формирање владе било игра високих улога. Да ли желимо Европску унију? Да ли желимо НАТО? Да ли су нам потребне реформе? Какве реформе? Да ли ћемо започети борбу против корупције? Да ли су нам потребне стране инвестиције? Одговори на ова питања дизали су тензије и одржавали напетост око питања ко ће формирати владу.

Разлози? Током претходних избора постојале су велике разлике у томе да ли ће владу формирати Демократска странка или радикали или Социјалистичка партија или било ко од осталих учесника у шоуу. Питање ЕУ је висило у ваздуху. Темпо реформи је стављен на коцку. Односи са Париским и Лондонским клубом (да ли се уопште сећате тих момака?) и ММФ-ом могли су да одлуче о економској будућности земље. На столу су била велика питања и политичари су енергично маневрисали како би добили шансу да они буду ти који ће на њих и одговорити.

У име српског народа, наравно.

Али данас све изгледа мало другачије. На велика питања се већ толико пута одговорило да је свима мука од расправе и већина партија се слаже око тога шта би требало урадити. Поврх свега, агенду су – сада када знамо шта желимо да урадимо – поставиле еврократе и међународни банкари. За придруживање ЕУ – дугачка листа обавеза је већ састављена, да бисмо средили економију, спасли динар и смањили јавни дуг – листа обавеза је још дужа.

У ствари, неће ове листе водити земљу. Шопинг листе и листе жеља које су постојале у годинама које су прошле управо су то – прошлост.

Главно питање прошлих избора било је да ли ће се радикали и социјалисти вратити на власт. А погађајте шта се сада дешава? Бивши радикал је председник, а социјалисти су кључни играчи око којих се све врти. Ово је, у ствари, стара вест. У последњих десет година самозване демократске партије разбиле су се и расплинуле на завађане подгрупе. ДС, странка која је желела да она и њој блиски контролишу све разговоре у претходних 12 година, сада само коментарише и даје сугестије стојећи по страни.

Нова влада, ко год да буде у њој, неће имати много нових трикова у рукаву. Данас, највише што могу да ураде јесте то да убрзају или успоре ствари, саграде један или два пута, покушају да привуку стране инвеститоре и држе се програма.

Наравно, могу и да одбаце програме ЕУ и међународних финансијских институција, ако пожеле. Уколико се то догоди, биће много више тема за разговор, али такав сценарио не изгледа вероватан – чак ни из моје перспективе странца.

Као и обично, када су улози тако ниски, притисак политике постаје све већи. Проблематично је то што ми се чини да ми (а када кажем „ми“ мислим на све нас који живимо овде) нисмо нарочито узбуђени око исхода. Сваког дана нека партија саопшти да ће влада бити формирана „веома брзо“ или „у наредних неколико дана“. Али се ништа не дешава. Кладим се да ће се десити последњег дана, и то пет минута пред поноћ.

Не зато што су преговори и расправе били тако интензивни, већ зато што ће то бити последњи драматични чин пре поприлично тихог и мирног четворогодишњег мандата.

Зато, хајде да се просто завалимо, уживамо у вожњи, дремнемо и сачекамо да они донесу одлуку уместо нас. У томе је чар партиципативне демократије.

Американац у Београду