Изигравање демократије

Већ само питање – да ли су локалне самоуправе у бољем положају ако нису опозиција влади – показује да страначка различитост на различитим нивоима власти представља нешто политички проблематично. Потреба за монолитношћу, доминантни ауторитарни модел политичког мишљења и праксе као водећи принцип страначког рада и вођења државе, ендемско неповерење и нетрпељивост према политичким противницима и неуважавање посебности локалне политике у основи су тежње ка страначкој хомогености на свим нивоима државне власти.

Са друге стране, једноставније и ефикасније функционисање институција локалне самоуправе чешће је у случајевима страначке истоветности, него супротно. Тенденције ка страначкој хомогености на свим нивоима власти чини спорним иманентну различитост разлога за политичко опредељивање на локалном и републичком нивоу. Ова политичка разлика треба да буде очувана уколико политички процес претендује на демократску легитимацију. За разлику, од избора на локалу, републички ниво политичког надметања прожет је борбом идеја и имиџа кандидата, њиховом способношћу да артикулишу опште концепте управљања заједницом уз одговарајуће вредности које она треба да следи, кредибилитетом конкретних решења, те способношћу да исте ефектно медијски представи у односу на политичку конкуренцију. Речју, на републичком нивоу, гласамо за политику интеграција у ЕУ, регионалну политику, економско-социјалне мере владе, за борбу против криминала и корупције на нивоу друштава и државе у целини и слично.                                                                                                                               На локалу, не гласамо за медијско-политичке „конструкте политичких личности”, гласамо за људе око нас, људе са различитим и лакше проверивим резултатима рада и мање-више познатим биографијама. Из перспективе изборних заплета, свака интервенција „централе” на „локал” има карактер директног мешања у изражену вољу грађана на локалном нивоу представља изигравање демократије.                                                                                                                    Србија је још земља у којој постоји неприкосновена и готово неограничена власт партијских елита над свим или готово свим сегментима политичког и друштвеног живота. Синтагма „Од врха партије све зависи” није самоникла политичка појава, јер има своје институционално утемељење. Пропорционални систем избора одборника у општинске скупштине и индиректан избор првих људи у јединицама локалне самоуправе представљају кључне претпоставке за подупирање праксе ауторитарног модела вођења партија. Конкретно, када централа странке саставља или контролише листе за одборничка места онда она има монопол над свим важним одлукама након избора. Улога партијске елите на локалну политику је значајнија ако се у обзир узме околност истовременог одржавања избора на свим нивоима власти, што је у Србији, готово правило.

Ова чињеница утиче на кампању и тумачење изборних резултата унутар странака. Сваки политички исход на локалним изборима у корелацији је са успехом или неуспехом на републичком плану, док је будуће састављање општинских влада и избор првих људи у њима, „природно” у вези са догађајима на „великој политичкој сцени”. Веза између два нивоа политике, уочива је у функционисању локалних органа власти.

Неједнака дистрибуција буџетских средстава јединицама локалне самоуправе заснована на критеријуму страначке припадности по принципу „нашима све, супарнику ништа” није ретка појава у политичком животу Србије. Уз то, посебно у последњих неколико године, политичка пракса показује незанемарив број референдума за опозив председника општина који је диктиран од представника централне власти. Управо из наведених разлога, тежња страначких „врхушки” за контролом свих органа власти показала је нескривену склоност прекомпоновању изборне воље на локалном нивоу, производећи висок ниво институционалне нестабилности и политичке тензије на микрополитичком нивоу.

*Политички аналитичар