Izigravanje demokratije

Već samo pitanje – da li su lokalne samouprave u boljem položaju ako nisu opozicija vladi – pokazuje da stranačka različitost na različitim nivoima vlasti predstavlja nešto politički problematično. Potreba za monolitnošću, dominantni autoritarni model političkog mišljenja i prakse kao vodeći princip stranačkog rada i vođenja države, endemsko nepoverenje i netrpeljivost prema političkim protivnicima i neuvažavanje posebnosti lokalne politike u osnovi su težnje ka stranačkoj homogenosti na svim nivoima državne vlasti.

Sa druge strane, jednostavnije i efikasnije funkcionisanje institucija lokalne samouprave češće je u slučajevima stranačke istovetnosti, nego suprotno. Tendencije ka stranačkoj homogenosti na svim nivoima vlasti čini spornim imanentnu različitost razloga za političko opredeljivanje na lokalnom i republičkom nivou. Ova politička razlika treba da bude očuvana ukoliko politički proces pretenduje na demokratsku legitimaciju. Za razliku, od izbora na lokalu, republički nivo političkog nadmetanja prožet je borbom ideja i imidža kandidata, njihovom sposobnošću da artikulišu opšte koncepte upravljanja zajednicom uz odgovarajuće vrednosti koje ona treba da sledi, kredibilitetom konkretnih rešenja, te sposobnošću da iste efektno medijski predstavi u odnosu na političku konkurenciju. Rečju, na republičkom nivou, glasamo za politiku integracija u EU, regionalnu politiku, ekonomsko-socijalne mere vlade, za borbu protiv kriminala i korupcije na nivou društava i države u celini i slično.                                                                                                                               Na lokalu, ne glasamo za medijsko-političke „konstrukte političkih ličnosti”, glasamo za ljude oko nas, ljude sa različitim i lakše proverivim rezultatima rada i manje-više poznatim biografijama. Iz perspektive izbornih zapleta, svaka intervencija „centrale” na „lokal” ima karakter direktnog mešanja u izraženu volju građana na lokalnom nivou predstavlja izigravanje demokratije.                                                                                                                    Srbija je još zemlja u kojoj postoji neprikosnovena i gotovo neograničena vlast partijskih elita nad svim ili gotovo svim segmentima političkog i društvenog života. Sintagma „Od vrha partije sve zavisi” nije samonikla politička pojava, jer ima svoje institucionalno utemeljenje. Proporcionalni sistem izbora odbornika u opštinske skupštine i indirektan izbor prvih ljudi u jedinicama lokalne samouprave predstavljaju ključne pretpostavke za podupiranje prakse autoritarnog modela vođenja partija. Konkretno, kada centrala stranke sastavlja ili kontroliše liste za odbornička mesta onda ona ima monopol nad svim važnim odlukama nakon izbora. Uloga partijske elite na lokalnu politiku je značajnija ako se u obzir uzme okolnost istovremenog održavanja izbora na svim nivoima vlasti, što je u Srbiji, gotovo pravilo.

Ova činjenica utiče na kampanju i tumačenje izbornih rezultata unutar stranaka. Svaki politički ishod na lokalnim izborima u korelaciji je sa uspehom ili neuspehom na republičkom planu, dok je buduće sastavljanje opštinskih vlada i izbor prvih ljudi u njima, „prirodno” u vezi sa događajima na „velikoj političkoj sceni”. Veza između dva nivoa politike, uočiva je u funkcionisanju lokalnih organa vlasti.

Nejednaka distribucija budžetskih sredstava jedinicama lokalne samouprave zasnovana na kriterijumu stranačke pripadnosti po principu „našima sve, suparniku ništa” nije retka pojava u političkom životu Srbije. Uz to, posebno u poslednjih nekoliko godine, politička praksa pokazuje nezanemariv broj referenduma za opoziv predsednika opština koji je diktiran od predstavnika centralne vlasti. Upravo iz navedenih razloga, težnja stranačkih „vrhuški” za kontrolom svih organa vlasti pokazala je neskrivenu sklonost prekomponovanju izborne volje na lokalnom nivou, proizvodeći visok nivo institucionalne nestabilnosti i političke tenzije na mikropolitičkom nivou.

*Politički analitičar