Менице за покретање српске привреде

Ако држава нема пара, а домаћи и страни инвеститори због кризе оклевају да уложе новац – ко ће онда донети преко потребна средства којим може да се покрене привредни опоравак и повећа запосленост? За Небојшу Катића, финансијског консултанта из Лондона, одговор је врло једноставан: држава.

Инвестициони циклус покренуо би се тако што би Министарство за  инфраструктуру формирало предузеће за финансирање и координирање радова у овој области. Уместо парама, након што извођачи обаве посао, држава би им платила меницама које би носиле и добру камату. Издавале би се на период од неколико месеци или годину дана, за њих би гарантовала Развојна банка, а могле би и да циркулишу у привредном систему као средство плаћања. Ако се предузећу жури могло би меницу, пре истека рока, да прода Развојној банци. Али уз нешто нижу зараду. А одговор на питање где би се нашао новац којим би се менице и наплатиле јесте – у Народној банци. И то примарном емисијом, односно штампањем пара. НБС би била кредитор ове операције на тржишту. Међутим, крајњи финансијер оваквих инвестиција било би Министарство финансија које би било дужно да од централне банке откупљује менице па би се тако практично и држава раздуживала према НБС.

Зоран Грубишић, професор на Београдској банкарској академији, сматра да је највећа слабост Катићеве идеје то што може да креира инфлацију.

– Лако је емитовати менице, али је питање ко ће хтети да их купи. Да ли ће предузећа у овом случају имати поверења да ће те менице моћи и да наплате. И да ће на њима, после одређеног периода, моћи и да зараде. Јер, ако им зараду, на крају обезвреди инфлација, то ће да унесе додатну нервозу на финансијском тржишту. Мислим да је модел прилично ризичан – оцењује Грубишић.

Међутим, Небојша Катић, одговара да овакво креирање новца не би требало да има инфлаторне ефекте. Јер, како каже, тражња је у рецесији мала, а производни капацитети нису упослени.

– Инфлаторни притисци би се јавили уколико би, на пример, НБС одштампала новац који би отишао у буџет и од тог новца би се исплаћивале плате и пензије. На тај начин, паре би отишле у потрошњу, што би погурало цене. Овако, средства одлазе у инвестиције и стварање нових добара. Идеја је да се извођачима плаћа тек по завршетку обављеног посла, што значи да је меница покривена изведеним радовима – објашњава Катић.

Он признаје да модел који предлаже носи и неке ризике. Један од основних везан је за курс, односно тиме би се јавили додатни притисци на девизном тржишту. Међутим и тај ефекат може да се поништи. И то тако што ће се укинути сви облици готовинског кредитирања грађана (кеш кредити, кредитирање преко картица и минуса на текућем рачуну). То би смањило притисак на цене и ослободило средства за привреду, а новац би, уместо у потрошњу отишао у инвестиције, убеђен је Катић.

На питање да ли би то повећало државни дуг, Катић одговара позитивно. Али је битно то што би тај дуг био унутрашњи, а не спољни. Такође, држава би се паралелно са задуживањем и раздуживала, и то на домаћем уместо на иностраном тржишту. Могли би да се реализују инфраструктурни пројекти, као што су путеви и пруге, и тако би могла да се запосли домаћа грађевинска индустрија која, углавном, не испуњава стандарде страних кредитора.

Још неколико домаћих економиста подржало је ову Катићеву идеју. Један од њих је и Александар Влаховић, директор Економског института. По њему, држава би преко Гаранцијског фонда емитовала дугорочне обвезница за око милијарду евра, са приносом од четири до шест одсто годишње, које би могле да се користе као гаранција за кредите у финансирању инвестиционих пројеката. А када се кредит врати, трошак државе једино би била камата од четири до шест одсто.

– Могућ је и модел оснивања Развојне банке која би емитовала обвезнице од милијарду евра. Њих би купила Народна банка Србије, а средства би се користила за инвестиције – објаснио је Влаховић и додао да је суштина тих мера да се покрене привредни опоравак, а да се истовремено смањи задуживање државе.

О финансирању инвестиција из примарне емисије говорио је и Душан Бајатовић, функционер СПС-а. Ставове Небојше Катића подржава и Иван Николић, сарадник Економског института, који такође сматра да би НБС куповином хартија од вредности могла да упумпа преко потребни новац у систем. Баш као и Катић, Николић сматра да би то могло да се учини преко примарне емисије, односно штампања пара. Обојица подсећају да кад се држава, на пример, задужи у иностранству у еврима, тај новац да би ушао у буџет мора да се замени у динаре. А то се, опет ради код НБС преко примарне емисије. Само што тад нико не поставља питање штампања пара, каже Николић.

Зоран Грубјешић сматра да би препрека били важећи прописи, јер НБС нема овлашћења да брине о привредном расту, већ само о инфлацији. Иван Николић, међутим, каже да је могућност НБС да откупљује хартије од вредности већ на неки начин формализована. И то одлуком прилично компликованог назива – о утврђивању процента умањења,  односно увећања номиналне вредности хартија од вредности.

– Тиме се први пут уводи могућност куповине дужничких папира. НБС је досад могла искључиво да стерилише, односно усисава вишак новца из система преко емисије хартија од вредности. На овај начин моћи ће, уколико банкама понестане пара, да од њих откупи државне дужничке папире уз неки износ умањења. Тај новац банке би даље могле да пласирају привреди и грађанима, уз један услов. Да га не нуде држави – закључује Николић.