Поруке Максима Горког

ИНТЕРВЈУ
Познати редитељ Паоло Мађели поново је у Београду. У Југословенском драмском позоришту режира комад "На дну" Максима Горког, а премијера се очекује почетком марта. Глумачку екипу чине Јосиф Татић, Тамара Вучковић, Нада Шаргин, Љубомир Бандовић, Небојша Глоговац, Марко Баћовић, Дијана Маројевић, Соња Колачарић, Тања Пјевац, Војислав Брајовић, Богдан Диклић, Војин Ћетковић, Миодраг Радовановић и Никола Вујовић.

У Југословенском драмском позоришту Мађели је први пут режирао 1978. године "Трилогију о летовању" Карла Голдонија, затим Шекспировог "Краља Лира" са Љубом Тадићем у насловној улози. Представе "Дон Жуан се враћа из рата" Едена фон Хорвата и Ибзеновог "Пер Гинта" радио је 1980. После низа година у ЈДП се вратио 2004, када је поставио "Италијанску ноћ" Едена фон Хорвата. Режирао је готово на свим просторима бивше Југославије, затим у Немачкој, Француској, Белгији, Швајцарској, Италији и Јужној Америци. Живи између Дрездена и Загреба, у којем се настанио крајем 1985. године.

Зашто баш комад "На дну" Максима Горког?

– Мислим да је он изузетан писац. Горки је сврстан у ред социјалних књижевника, а при том се ни на Западу ни на Истоку није водило рачуна о томе да је у питању један од највећих писаца који су радили у 20. веку. Горког су употребљавали у идеолошке сврхе, како је ко хтео. Зашто "На дну", у Београду? Не зато што је Београд на дну. На дну смо сви, и на Западу и на Истоку. Радни наслов овог комада, када га је аутор написао, гласио је "На дну живота". За мене је тај наслов и остао. Када сам био јако млад, имао сам 22 године, асистирао сам управо на том тексту великом редитељу Ђорђу Стрелеру у Италији. Чудни су то путеви живота… после тога сам неколико пута гледао ту представу, затим сам радио "Децу сунца" у Белгији, "Малограђане" у Црној Гори, па дело "На летовању" у Немачкој. Текст "На дну" ми се наметао сам јер сам сматрао да је велика неправда како је тај комад сврстан и стављен " ад акта" међу социјалним комадима. Али је то комад који је пун хумора и то руског заједљивог хумора. Има нешто што је сродно, али битно са другим мирисом, нешто што ме подсећа на једног другачијег Чехова. Није чудо што је овај текст био један од фаворита Алберта Камуса.

Чехов је Ваш писац. Да ли ћете неки његов комад режирати у Београду?

– Моји  писци су  Чехов и Тургењев, Гогољ, ево ту је и Горки. Волео бих да радим и Чехова овде у Београду, када бих добио добру прилику.

Из ког угла градите комад "На дну"?

– Надам се да ћете видећете представу где је мање интересантан социјални, а више егзистенцијални аспект живота. Шта је то живот? Да ли га вреди живети? Да ли тонемо сви на дно или не, или смо увек на дну, а мислимо повремено да нисмо?...

Који је разлог што поново радите у Београду?

– Мислим да је Југословенско драмско позориште једна од кућа које вреде у европском контексту. За Београд ме веже српско глумиште, а за ове просторе читава једна прошлост, а сада и једна млада, врло занимљива генерација. Не могу рећи да ме веже будућност, престар сам за то.

Тврдите да позориште не може да мења свет, али може појединце. Како?

– Може да мења нас саме који га чинимо, да нас побољша. А надам се да може да постави и дијалог са интелигентним делом неког града. И да га побољша.

Театар Вас занима као место које изазива интелектуалну дискусију, а не као чин додворавања. Како опстати на том путу?

– Својим одлукама. Човек мора да одлучи шта жели. Можете у овом послу постати и трговац. Није никакав проблем ићи из уговора у уговор, радити разне ствари, продавати се комерцијали. То није тешко урадити у Европи у којој имате хиљаде театара. Истрајаћете на правом путу, међутим  само ако изаберете један број кућа, како ми се чини да сам и сам урадио, у којима се осећате као код куће. Једино је тамо могуће успоставити један прави континуирани интелектуални дискурс.

Каријеру сте остварили радећи представе на просторима бивше Југославије. Како данас гледате на то време?

– Наравно да дугујем бившој Југославији пуно, ако не све. Ту сам научио много тога, не само да радим, већ сам научио да постоје и други, и друге културе осим западне културе. Одавде ми се отворио један видиковац који ми је омогућио поглед на бесконачност словенске културе, и због тога мислим да сам западу постао интересантан. Ови простори остају у мојој свести урезани, тетовирани у мојој души. Људи данас воле тетоважу на телу, ја је, вероватно, имам  изнутра. Радим често у Немачкој, Белгији, Француској, Швајцарској, Италији, на другим континентима…, али баш овде сам научио да све те кофере сазнања мораш увек да теглиш са собом.

У оцени хрватског позоришног живота врло сте критични. Шта замерате?