Јефтини сензационализам

Душан Гријак је убијен, толико знамо. Не знамо, заправо, ништа друго. То што је неко припадник неке навијачке групе, не чини га нужно и хулиганом. Друго, иако је можда био члан навијачке групе и при томе хулиган, да ли то значи да је ово била туча међу ривалским групама? Да је засигурно, без икакве сумње, то разлог? Чак и да јесте, да ли то значи да је зато убијен? Можда је неко само искористио околности, па ето, да убије дечка који је члан ривалске групе, а ко зна коју су, заправо, приватну заваду могли да имају. То је само низ могућности. Све могу да буду тачне, ниједна не мора да буде тачна – али зна се шта продаје новине, доноси гледаност. Е, ту је проблем.

Глад и фанатизам којим се приступа оваквим вестима говоре, заправо, о њиховој привлачности. Млади све више међу навијачким и десничарским групама и ко зна чему све још, траже ауторитете, јер су их испустили породица, држава, друштво и образовање. Они немају где, а сви би да буду чланови којечега, само да би имали осећање припадности нечему већем од њих. Нечему што ће да им кроји систем вредности. Морални педагози, углавном закаснели и неостварени адослесценти – то су њихови хероји.

Овако је Андрић говорио о сензационализму:

„Једног од последњих дана фебруара месеца 1935. године, све новине пренеле су вест да је у Стишкој улици, у кући 16а, нађена мртва сопственица те куће. Звала се Рајка Радаковић. […] По обичајима који су тада владали, криминална хроника је заузимала много места у дневној штампи. Сви дневни листови искоришћавали су убиства, несреће и крваве догађаје да би, распаљујући машту гомиле, заголицали њено љубопитство и, задовољавајући га до у најситније појединости, повећали продају листа. И ову вест о смрти усамљене старице новине су објавиле на видном месту са голицавим поднасловима: ’Да ли се ради о злочину?’, ’Истрага у току. Наш репортер на лицу места’. Али овога пута новинама није било суђено да пренесу дуге репортерске извештаје са језивим појединостима и фотографским снимцима. Комисија, која је одмах изашла у Стишку улицу, утврдила је брзо и несумњиво да није у питању злочин, него да је стара девојка умрла природном смрћу. […] Новине нису више никада поменуле име Рајке Радаковић. Ни њен тадашњи живот ни њена смрт нису имали ничега што може да привуче пажњу и узбуди машту читалачке гомиле…”1

Тако је машта читалачке публике заборавила Неду Агху Солтани, Суаду Дилберовић, Бриса Татона, нашег другара из краја Бојана Мајића, и небројено много других.

Него да се вратим на тему хероја. Има их разних, знате.

Ето, на пример, давно када сам баш био сиромашан, а ни мобилни телефони нису постојали, другар се разболео, баш му је било лоше, а ми нисмо имали како да га одвеземо лекару, а нисмо имали ни телефон. Сакупили смо неку сићу, спустили смо се пешке десетак аутобуских станица (из Кумодража), до Дарвинове поште, да бисмо звали лекара, или неког ко може да нам помогне. Позвали смо број, али нам се јавила нека глупа машина која нам је појела сав новац пре него што је ико успео или желео да се јави. И тако смо седели, без динара и не знајући како да нађемо помоћ. Нисмо знали шта ћемо од себе. И док смо тако суманути тумарали, наишли смо на бензинску пумпу код Трошарине. Блеје ту они клинци који преко лета перу шоферке по цео дан за бакшиш и сакупљају кинту за море. Пришли смо двојици момака, онако мусавим од целодневног прања и намах, без јасне идеје шта бисмо могли да очекујемо, објаснили смо им ситуацију у којој смо и замолили смо их да нам дају новац за телефон. Они су се погледали и окренули без једне једине речи – отишли до штека и извадили скоро све што су зарадили тога дана.

Дали су нам новац, а све што су рекли било је: „Узмите такси. Брже је.” Без питања, без икакве сумње, пуко веровање на реч потпуним странцима. Тешко зарађени новац, сложно, неколико њих је сакупило и дало нам. Е, то је било једино право херојство које сам за живота видео. Тад и никад више.

Али то није писало ни у каквим новинама и желим да искористим прилику и да се, ето, захвалим овим момцима. Хвала вам на свесрдној помоћи и хвала вам што сте ме научили да сам бирам своје идоле.