Закукајмо сви углас

Ламентирање над судбином напаћене Србије постало је опште место. Сваког дана се чује, а може се и прочитати, да се у Србији живи тешко – никада теже.Сви се жале: опозиција и позиција; синдикати и послодавци; незапослени и запослени; интелектуалци и „независни” интелектуалци; сиромашни и богати; здрави и болесни, да се не набраја даље.

Али, о чему је заправо реч? Да ли сви живе тешко или се то може рећи само за одређени део становништва? За који и колики део и шта, заправо, данас значи живети тешко? У односу на које време, с ким и на основу чега се као земља и као појединци поредимо? На основу чега, на крају крајева, можемо очекивати да живимо боље и да ли се уопште може боље у датом времену и околностима?

Одговори на ова питања вероватно би показали колико се лицемерја, незнања, али и жеље да се ништа суштински не промени крије иза бујице колективног незадовољства. Показало би се, најзад, колико небриге за оне који стварно живе тешко скрива свеопшта јадиковка и колико она неретко служи да се оправдају сопствене мане.

Кренимо редом. Податке о томе колико је сиромашних у Србији, а колико оних који живе на ивици сиромаштва није лако пронаћи. Према подацима за 2010. годину проценат сиромашних у Србији износио је нешто преко девет одсто, а могло би се претпоставити да је бар још двоструко више оних који живе на граници сиромаштва. Грубо речено, скоро трећина грађана Србије живи тешко. То свакако није мало, али се поставља питање да ли су они који не спадају у ту категорију спремни да на било који начин помогну да се тај број смањи. Сама чињеница да није лако установити колико људи живи у беди и на њеном рубу говори о стварном односу друштва према овој теми. Поставља се отуда питање шта су они који свакодневно кукају како се у Србији живи тешко спремни да учине да се број сиромашних смањи? Да ли би, на пример, подржали повећање пореза, или би то био повод за још гласније нарицање?

Има оних који тврде да се у Србији у последњих тридесет година из године у годину све теже живи. Упркос подацима који говоре супротно, уверавају нас, да у целини гледано, Србија има тенденцијски негативну стопу раста. У атмосфери општег запомагања ове тврдње делују уверљиво, а зла предвиђања пророчански. Истина је, међутим, да је Србија, осим у време санкција, бомбардовања и светске економске кризе – а то је шест од укупно двадесет последњих година, имала позитивне стопе економског раста.

Уосталом, да није тако, данас би већина грађана Србије живела попут својих очева и дедова у кућама са земљаним подом, без струје и текуће воде, под истим кровом са теглећом марвом, диринчећи од јутра до мрака. Свако ко иоле познаје социјалну историју зна да је ова слика блиска оној која је превладавала у Србији не само у 19. већ и у првој половини 20. века.

Окрени-обрни, изгледа да се, према схватању дежурних нарикача, у Србији само шездесетих и седамдесетих година прошлог века живело добро. Но, ако је тако, зар не би онда било поштено да се сви који сматрају да никада није било горе заложе за повратак друштвене својине и самоуправљања. Зар не би требало да се, ако не јавно, оно бар у себи извине Маршалу.

Али добро, рећи ће неко, нормално је да су пре пола века стандарди доброг живота била свуда нижи. Требало би, могао би гласити аргумент, уместо временског поређења погледати где је Србија у односу на друге земље. Неретко се зато чује како заостајемо у односу на Европу, како се у развијеном свету лепо живи итд. Но, рецимо то одмах, када је то уопште Србија, осим у машти националних романтичара, била упоредива са западном Европом и развијеним светом? Поређења имају смисла ако се односе на оно што је упоредиво – а онда ствари изгледају другачије. У релативном смислу Србија данас заостаје за Словенијом исто као и у време распада Југославије. Поређења са другим балканским земљама показују да се у Србији не живи много горе него у Бугарској или Румунији. Читав Балкан је, изузимајући период социјализма, у својој модерној историји био периферија развијеног дела Европе.

Посматрано према структури извоза, Србија и данас представља типичну периферијску земљу. У таквим околностима, које се не могу променити преко ноћи, тешко је очекивати да се живи знатно боље. Но, то не значи да се ситуација не може поправити.

Можда би за почетак требало престати са запомагањем и реално сагледати место и позицију у свету и Европи. У Србији би се, ако не лакше, сигурно лепше живело када би, бар они који за то немају разлога, мање кукали, а одговорније, ефикасније и организованије радили на задовољство себи и онима којима служе.