Живот и смрт позоришта

Настанку једног доброг позоришта претходи мноштво наоко мистериозних догађаја. Само место на коме ће се тај сплет необјашњивих околности одиграти није од значаја. Зграда, део града, па и сам град у коме ће се појавити нови театар, различит од осталих и привлачан по репертоару, начину извођења и препознатљивом стилу, не играју никакву улогу.

Додуше, знам и супротан пример, зграду позоришта које је париска општина саградила у сиромашном кварту Абесе и која је из основа променила не само начин живота тог дела града, већ и социјалну и етничку структуру његових житеља. Пре појаве Théâtre des Abbessesбио је то сасвим различит део града од онога у шта се претворио након отварања позоришта. Али, како се каже, то је изузетак који потврђује правило да, у ствари, није важно где једно добро позориште настаје. Како нестаје, то је већ друга прича, али о томе ћемо касније.

Прва ствар која је неопходна да дође до „зачећа“ јесте, наравно, отац. Најчешће се ради о значајним људима, писцима, редитељима, педагозима али неретко и мање познатим ентузијастима који, сви од реда, имају потребу да ни из чега створе нешто ново, вредно, другачије. Били они управници, мецене или инспиратори из сенке, неопходно је да њихов дух оплоди језгро будућег театра – групу људи који ће изнети, упркос свим мукама, које бисмо могли упоредити само са порођајним, новорођенче.

После Другог светског рата, очеви су, на пример, били Радош Новаковић који је неприметно гурао групу младих глумаца окупљених око Београдског драмског позоришта, затим Мира Траиловић (да, отац) која је на својим јуначким грудима однеговала Атеље 212, или Душан Ковачевић који је од напуштеног дома културе на Звездари направио позориште које пуни ту по свему неприкладну салу.

Између поменутих позоришта постоји извесна веза. Радош је, у ствари, помогао Мири да огањ вечите ватре измести из Београдског драмског позоришта, које је, забраном комада „Чекајући Годоа“, постало крајње неприкладно за „одржавање трудноће“. Бекетов комад, а са њим и позоришни дух, премештени су тако у простор сале за састанке у оквиру зграде „Борбе” на Тргу Маркса и Енгелса. Сала је бројала 212 отрцаних, сламнатих седишта која су женама цепала у то време драгоцене најлон чарапе, па је позориште названо Атеље 212.

Мира Траиловић је касније, уз помоћ генијалног редитеља и прилично сумњивог архитекте Бојана Ступице направила зграду Атељеа 212, иселила позориште из душегупке са Трга Маркса и Енгелса и тако му у улици Лоле Рибара омогућила срећно детињство и разуздану младост. Ту су откривени Александар Поповић и млади писац Душан Ковачевић који ће касније пламен пренети из центра града поново на периферију, на Звездару. Огромни број комада плодног писца какав је био Аца играће се свуда, али ће Душко утемељити Звездару театар и остати ту заувек, као у своме дому.

Главна ствар при сваком рођењу је, свакако, мајка, то јест глумци и остали уметници окупљени око једног позоришног пројекта. Они морају имати жељу за доношењем на свет нечег сасвим новог, до тада невиђеног, укратко – принове. Порекло таквог хтења, као уосталом и годишта, биографије, па чак и степен обдарености тих људи могу бити различити. Није речено да сви морају бити генијални. Али да свако од њих мора имати личне разлоге за једну пустоловину, то је обавезно.

Треба одмах разјаснити зашто се стално помиње реч ново. Зар старо не може бити довољно добро? Зар класична, државна и остала етаблирана позоришта не могу имати добре представе? Свакако да могу. Једино што ова прва: немирна, истраживачка, провокативна и политички независна стално обнављају театар а ова друга црпу ту нову енергију.

Обнављање живота позоришта је у његовој суштини. Као најједноставнијој (и најстаријој) уметности, њој заправо осим те енергије не треба ништа друго. Позориште се може играти било где, у Бург театру или на улици, у класичном амфитеатру или нечијем стану. Довољно је да једна група људи, уметника, поседује извесно осећање које занима другу групу људи, публику. Све остало је форма која се из века у век, из дана у дан мења.

Све што живи, па тако и позоришни пројекти, познати театри и значајни позоришни покрети имају и своју смрт. Некако, као код човека, дође тренутак када из њих нестане животни еликсир, постану ледена и жута, непокретна. Њиховој смрти често претходи дуга агонија, нека, пак, умиру насилно, вољом моћника, понека се униште сама, изнутра, а поједина умру само зато што немају шта више да кажу.

Али, за то време, већ се на другом, неочекиваном месту, у некој невеликој просторији, или у кафани, или ко зна где, окупља нова група људи, око свога мецене или идејног вође, можда само око једног јединог текста. Нешто им обећава нову авантуру, нову радост. Ново позориште. Препознају се између себе по узбуђењу којим приступају свечаном чину рађања. Нико осим присутних не зна шта се дешава и не примећује било шта посебно. Али они знају.