Александар Јанковић, инжењер из Београда, рођен 1907, крив је што је за време окупације основао предузеће за израду сапуна "Аца" и "уско се повезао са привредним системом окупатора", што је "одржавао пријатељске везе са Немцима и зликовцима Бећаревићевим и другим" и што се "неповољно изражавао о НОП-у". Осуђен је на осам година губљења српске националне части, шест година тешког принудног рада и – конфискацију целокупне имовине. Ово је само једна од хиљада сличних пресуда изречених још док је Други светски рат трајао, но поготово након његовог завршетка, када су нове, комунистичке власти стале на кормило државе.

Судбина овог предузетника била је сасвим налик на судбине већине великих и малих српских трговаца, индустријалаца, земљопоседника и банкара који су имали ту несрећу да у време окупације послују на домаћем тлу. Међу њима био је, рецимо, и славни Влада Митић који је, заједно са сином Миливојем, у априлу 1945. притворен, а онда, на основу изјава сведока, осуђен на четворогодишњи губитак националне части и, додуше, само годину дана лаког присилног рада. Одузимање (и) његове имовине се подразумевало, између осталог и зато што су комунисти, како се показало, врло брзо створили истанчан осећај за луксузне ствари, а нарочито за  куће и виле у којима се одлазећа капиталистичка класа дотад башкарила. Тако да су, према причама, одмах навалили, рецимо, на зграду Момчила Нинчића, некадашњег министра спољних послова, на београдском Обилићевом венцу, па на Спасићеву задужбину, на углу Кнез-Михаилове и Краља Петра, а и на друга вредна здања, да би потом стали да откривају и виле на Дедињу, као веома прикладне за свакодневни живот...

Конфискација капиталистичке имовине, озакоњена 1945, била је, међутим, само један од начина корените промене власничке структуре. Та ствар је заокружена аграрним реформама из 1945. и 1948, као и Законом о национализацији приватних предузећа из 1946. и Законом о национализацији најамних зграда и грађевинског земљишта из 1958. Било је, дабоме, и других прописа који су служили истом циљу, попут оног (Одлука НКОЈ-а) о привременој забрани враћања колониста у њихова ранија места живљења (на Космету), или о секвестру (нека врста принудне управе над напуштеном земљом која се обично завршава конфискацијом) и других чији је резултат био следећи: девет десетина земље, укључујући и ону црквену као и готово сва привредна и трговачка предузећа у Србији нашло се у рукама државе, док су ранији власици остали мање-више – без ичега.

Пола века касније дошло је, ето, време да се одузето врати. Доскорашња влада Србије припремила је закон који би, ако буде усвојен, могао да послужи тој сврси, но како има и других паралелних идеја, очекује се, свакако, занимљива и бурна расправа. Ваља, међутим, приметити да се, мада је овде цео овај посао почео с приметним закашњењем, ипак не може рећи ни да се у њега улази баш с голе ледине. Пре петнаестак година донет је, рецимо, закон о повраћају пољопривредног земљишта, а онда и о враћању утрина и пашњака, да би 2003. на снагу ступио и Закон о планирању и изградњи који је увео "реституцију на мала врата", будући да је један број некадашњих власника у складу са њим успео да се домогне, рецимо, макар свог грађевинског земљишта на коме ништа не беше изграђено. Потоњи Закон о пријављивању и евиденцији одузете имовине из јуна 2005. и Закон о враћању и реституцији имовине црквама и верским заједницама само су зацементирали темеље за одлучујући корак – тоталну ревизију комунистичког имовинског наслеђа.

Питања на која ће, при том, одговори морати тек да се потраже, међутим, има у изобиљу. Прво је, наравно, ово основно: хоће ли се имовина враћати у натуралном облику, или у новцу? Заступници тезе о новчаној компензацији с правом тврде да је често тај "натурални облик" у међувремену или срушен или је на њему нешто дозидано, док они који се залажу за супротно, такође с правом, скрећу пажњу на то да би овакав метод реституције значио да ће заправо сви грађани Србије, преко пореза, морати да учествују у исправљању криве Дрине.

Једна од недоумица које су досад очито намучиле законодавце је, рецимо, и та хоћемо ли сада морати да враћамо грдну земљу (рецимо, трећину Војводине!) наследницима немачких фолксдојчера, на шта неки, опет, подсећају да размере овог проблема можда и нису толико велике, узимајући у обзир да смо са разним државама досад већ потписали тридесетак споразума који су ово непријатно питање колико-толико решили, а неки ова велика страховања умањују податком да је  досад, из иностранства, у вези са тим стигло, ипак, једва неких 4.000 захтева...

Упркос томе, сасвим је јасно да се тиме повећи списак недоумица нипошто не може исцрпсти. Како ће, на пример, бити враћена имовина породицама Крен (из Чачка), Бајлони и Вајферт из које је створен садашњи БИП? Хоће ли држава Србија сада да врати држави САД имање у Ужичкој 44 које јој је својевремено (1952. године) Јосип Броз најпре поклонио па онда одузео земљиште на коме се налазила поклоњена вила (национализовано 1958)?  И хоће ли и наследницима Николе Узуновића, некадашњег министра који је у то време натеран да своју вилу у поменутој улици (која је онда Американцима дата на дар) трампи за такозвану Палату Деванха (преко пута Београђанке) која је дотичном ионако већ припадала, а онда му и та била одузета, да припадне нешто након свега?