Aleksandar Janković, inženjer iz Beograda, rođen 1907, kriv je što je za vreme okupacije osnovao preduzeće za izradu sapuna "Aca" i "usko se povezao sa privrednim sistemom okupatora", što je "održavao prijateljske veze sa Nemcima i zlikovcima Bećarevićevim i drugim" i što se "nepovoljno izražavao o NOP-u". Osuđen je na osam godina gubljenja srpske nacionalne časti, šest godina teškog prinudnog rada i – konfiskaciju celokupne imovine. Ovo je samo jedna od hiljada sličnih presuda izrečenih još dok je Drugi svetski rat trajao, no pogotovo nakon njegovog završetka, kada su nove, komunističke vlasti stale na kormilo države.

Sudbina ovog preduzetnika bila je sasvim nalik na sudbine većine velikih i malih srpskih trgovaca, industrijalaca, zemljoposednika i bankara koji su imali tu nesreću da u vreme okupacije posluju na domaćem tlu. Među njima bio je, recimo, i slavni Vlada Mitić koji je, zajedno sa sinom Milivojem, u aprilu 1945. pritvoren, a onda, na osnovu izjava svedoka, osuđen na četvorogodišnji gubitak nacionalne časti i, doduše, samo godinu dana lakog prisilnog rada. Oduzimanje (i) njegove imovine se podrazumevalo, između ostalog i zato što su komunisti, kako se pokazalo, vrlo brzo stvorili istančan osećaj za luksuzne stvari, a naročito za  kuće i vile u kojima se odlazeća kapitalistička klasa dotad baškarila. Tako da su, prema pričama, odmah navalili, recimo, na zgradu Momčila Ninčića, nekadašnjeg ministra spoljnih poslova, na beogradskom Obilićevom vencu, pa na Spasićevu zadužbinu, na uglu Knez-Mihailove i Kralja Petra, a i na druga vredna zdanja, da bi potom stali da otkrivaju i vile na Dedinju, kao veoma prikladne za svakodnevni život...

Konfiskacija kapitalističke imovine, ozakonjena 1945, bila je, međutim, samo jedan od načina korenite promene vlasničke strukture. Ta stvar je zaokružena agrarnim reformama iz 1945. i 1948, kao i Zakonom o nacionalizaciji privatnih preduzeća iz 1946. i Zakonom o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta iz 1958. Bilo je, dabome, i drugih propisa koji su služili istom cilju, poput onog (Odluka NKOJ-a) o privremenoj zabrani vraćanja kolonista u njihova ranija mesta življenja (na Kosmetu), ili o sekvestru (neka vrsta prinudne uprave nad napuštenom zemljom koja se obično završava konfiskacijom) i drugih čiji je rezultat bio sledeći: devet desetina zemlje, uključujući i onu crkvenu kao i gotovo sva privredna i trgovačka preduzeća u Srbiji našlo se u rukama države, dok su raniji vlasici ostali manje-više – bez ičega.

Pola veka kasnije došlo je, eto, vreme da se oduzeto vrati. Doskorašnja vlada Srbije pripremila je zakon koji bi, ako bude usvojen, mogao da posluži toj svrsi, no kako ima i drugih paralelnih ideja, očekuje se, svakako, zanimljiva i burna rasprava. Valja, međutim, primetiti da se, mada je ovde ceo ovaj posao počeo s primetnim zakašnjenjem, ipak ne može reći ni da se u njega ulazi baš s gole ledine. Pre petnaestak godina donet je, recimo, zakon o povraćaju poljoprivrednog zemljišta, a onda i o vraćanju utrina i pašnjaka, da bi 2003. na snagu stupio i Zakon o planiranju i izgradnji koji je uveo "restituciju na mala vrata", budući da je jedan broj nekadašnjih vlasnika u skladu sa njim uspeo da se domogne, recimo, makar svog građevinskog zemljišta na kome ništa ne beše izgrađeno. Potonji Zakon o prijavljivanju i evidenciji oduzete imovine iz juna 2005. i Zakon o vraćanju i restituciji imovine crkvama i verskim zajednicama samo su zacementirali temelje za odlučujući korak – totalnu reviziju komunističkog imovinskog nasleđa.

Pitanja na koja će, pri tom, odgovori morati tek da se potraže, međutim, ima u izobilju. Prvo je, naravno, ovo osnovno: hoće li se imovina vraćati u naturalnom obliku, ili u novcu? Zastupnici teze o novčanoj kompenzaciji s pravom tvrde da je često taj "naturalni oblik" u međuvremenu ili srušen ili je na njemu nešto dozidano, dok oni koji se zalažu za suprotno, takođe s pravom, skreću pažnju na to da bi ovakav metod restitucije značio da će zapravo svi građani Srbije, preko poreza, morati da učestvuju u ispravljanju krive Drine.

Jedna od nedoumica koje su dosad očito namučile zakonodavce je, recimo, i ta hoćemo li sada morati da vraćamo grdnu zemlju (recimo, trećinu Vojvodine!) naslednicima nemačkih folksdojčera, na šta neki, opet, podsećaju da razmere ovog problema možda i nisu toliko velike, uzimajući u obzir da smo sa raznim državama dosad već potpisali tridesetak sporazuma koji su ovo neprijatno pitanje koliko-toliko rešili, a neki ova velika strahovanja umanjuju podatkom da je  dosad, iz inostranstva, u vezi sa tim stiglo, ipak, jedva nekih 4.000 zahteva...

Uprkos tome, sasvim je jasno da se time poveći spisak nedoumica nipošto ne može iscrpsti. Kako će, na primer, biti vraćena imovina porodicama Kren (iz Čačka), Bajloni i Vajfert iz koje je stvoren sadašnji BIP? Hoće li država Srbija sada da vrati državi SAD imanje u Užičkoj 44 koje joj je svojevremeno (1952. godine) Josip Broz najpre poklonio pa onda oduzeo zemljište na kome se nalazila poklonjena vila (nacionalizovano 1958)?  I hoće li i naslednicima Nikole Uzunovića, nekadašnjeg ministra koji je u to vreme nateran da svoju vilu u pomenutoj ulici (koja je onda Amerikancima data na dar) trampi za takozvanu Palatu Devanha (preko puta Beograđanke) koja je dotičnom ionako već pripadala, a onda mu i ta bila oduzeta, da pripadne nešto nakon svega?