Ко, коме и колико – још тајна

Колико се успешно примењује Закон о финансирању странака, донет у јулу 2003. године, можда најбоље илуструје чињеница да (упркос бројним оптужбама за трговину мандатима у Скупштини и тврдњама да тајкуни финансирају политичке партије) нико досад у Србији није одговарао за кршење његових одредаба. Колико је мало вероватно да је то зато што се закон не крши можда најбоље илуструје чињеница да је за последњих десетак година у земљама развијене западне демократије, као што су Немачка, Британија или Италија откривено више хиљада случајева кршења закона о финансирању странака. Због кршења овог закона у земљама западне Европе затвора је допало хиљаде политичара, на десетине бивших министара, чак и премијера.

Ни месец дана од избора у Србији ниједна странка јавности није учинила доступним извештаје о утрошку новца и главним финансијерима изборне кампање. Странке су своје извештаје (у којима тврде да нису потрошиле више новца од дозвољеног) пре пар дана доставиле Републичкој изборној комисији која им је препоручила да их објаве и пре контроле, која би требало да докаже њихову истинитост. Иако се мало ко нада да ће предстојећа контрола открити колико је заиста новца утрошено у кампањи и ко су све финансијери политичких партија или бар ко су највећи донатори, поједини аналитичари и невладине организације надају се да ће та контрола макар указати на неопходност измена у Закону о финансирању. Фонд за отворено друштво и Цесид, како каже Ђорђе Вуковић из Цесида, јавности ће за 15 дана представити предлог новог закона у коме ће једна од највећих измена бити укидање лимита за финансирање странака.

– Промена закона и његова примена кључна је за сузбијање корупције у друштву. Постојећи закон практично тера странке да га крше. У свету углавном донације странкама нису лимитиране, а тамо где јесу лимити су прилагођени реалности, а не као код нас где појединци могу да дарују највише 320.000 динара (око 4.000 евра), а правна лица 1.200.000 динара (око 15.000 евра), иако сви знамо да кампање коштају по неколико милиона евра. Укидање лимита разоткриће финансијере, а једино тако се може контролисати њихов утицај на рад политичара – објашњава Вуковић.

Потпуна контрола донација странкама, истиче наш саговорник, скоро је немогућа, како код нас тако и било где у свету. Скоро идеално би било када би се контролисала макар половина новца којим располажу политичке странке. Откривање финансијера странака, додаје Вуковић, обелоданило би корупцију у другим сферама живота.

Додатна отежавајућа околност у Србији јесте то што се у контролним телима налазе људи из странака (у РИК-у, на пример), дакле управо они које треба контролисати. Зато је неопходно увести независне ревизоре који би имали независне изворе финансирања и тако одолели притиску странака.

– Контрола је, практично требало да почне од дана расписивања избора. Тада је требало обелоданити колико ко новца има да би се сада лакше установило колико је ко добио и потрошио – истиче Вуковић.

Да су странке у изборној кампањи потрошиле много више него што сада признају, убеђен је и аналитичар Милан Николић.

– Проблем је где су тајни извори новца, то су паре тајкуна. Ми то морамо да сазнамо да бисмо знали ко подржава коју партију и која партија би могла да своје деловање подреди интересима тих тајкуна. За сада једини начин да се то утврди јесте притисак јавности и медија и указивање на то ко заступа чије интересе у парламенту. Ко год даје новац странкама очекује нешто заузврат. Тако се глас обичног грађанина обезвређује, а он би морао да вреди колико и глас тајкуна – каже Николић.

Када би јавности било познато који бизнисмени и фирме дају највеће донације странкама, онда би и евентуалне мућке, пре свега при додели најуноснијих послова, биле знатно отежане, јер би било много лакше уочити, па и доказати, да ли је новац који су тајкуни дали некој странци утицао на неку одлуку државног функционера из те партије.

Прекршаји ове врсте, сматра Николић морали би да буду регулисани кривичним законом, а као пример ефикасног обрачунавања са мафијом, истиче Италију. Закон о финансирању странака, тврди наш саговорник, један је од кључних закона за спречавање корупције у друштву и зато је, сматра, важно да се он измени.

Тајне донације, истиче Николић, нису специфичност једне земље и поднебља и на западу политичари такође крију вредне донације. Иако је појава да један тајкун финансира више странака и тако се обезбеди са више страна посебно раширена у земљама источног блока, и на западу, па и у Америци, каже Николић, постоје богаташи који новац дају и демократама и републиканцима у исто време. Разлика је у систему контроле који је код нас такав да омогућава да се утицај тајкуна на политику, а онда и економију, сакрије. Зато, каже Николић, тешко да ће јавност и после контроле коју треба да спроведе РИК сазнати више о томе који српски тајкун финансира коју странку, и додаје: "Не очекујем да било која странка изађе са правим извештајима. Чак и они поштенији то неће учинити. Нема ту чистих руку".