Ништа од крикета, због власти

Колевка демократије, Велика Британија, увек нуди искуства – ономе ко је спреман да учи из историје, учитељице живота. Једно од њих тиче се достојанственог начина на који је маја 1997. тадашњи премијер Џон Мејџор сишао с власти.

Пошто је подсетио да Даунинг стрит напушта остављајући иза себе успешну економију, ниске камате и инфлацију, опадајућу незапосленост, успешније здравство и образовање и мање криминала, Мејџор је лабуристичким наследницима честитао.

То је уобичајена учтивост. Достојанство у поразу тек следи. „Када се завесе спусте, време је да се напусти сцена и то је управо оно што намеравам да учиним”, рекао је Мејџор, позивајући колеге торијевце да изаберу новог страначког лидера. „Током шест и по година током којих сам био у Даунинг стриту било је небројено љубазности великог броја људи, од којих многе нисам никада срео нити чуо, сем њихове индивидуалне љубазности. Желим ову прилику да искористим, уколико могу, да им захвалим, као и милионима других Британаца који су ми увек исказивали поверење и љубазност о којој говорим. Надам се да ћете ми опростити што овог јутра нећу рећи ништа више. Као што знате, убрзо имам састанак с Њеним величанством краљицом како бих подео оставку и како би нова влада могла да буде и формално именована.”

Онда је касније тог дана са супругом и децом отишао на ручак а потом да посматра партију крикета.

Колико још година српска трава неће подсећати на енглеску. Уместо да се после пораза на изборима – и парламентарним и председничким – Борис Тадић и његов ДС елегантно повуку у своју прву опозицију, преиспитају узроке неуспеха, ако треба и пронађу одговорне, демократе су показале да по сваку цену желе да остану на власти. Ништа од крикета.

Упињали су се да остваре оно предизборно предвиђање које је говорило да имају бољи „коалициони капацитет” од напредњака. Рачунали су да ће задржати власт и без резултата које је Мејџор оставио наследницима, без већине, па и без достојанства.

Ослањали су се на најпожељнијег женика српске коалиционо-свадбарске сцене, Ивицу Дачића. Али, док су демократе недељама дељале ражањ, зец је претрчавао пропланке.

Покушавајући да учврсте Тадићеву политичку будућност, демократе нису ни хтеле ни могле да Дачићу понуде премијерску фотељу. Код СНС-а лидер социјалиста није ништа морао да тражи: они су му положај првог министра сервирали на сребрној тацни. Свесно жртвујући Јоргованку Табаковић која је Божидар Ђелић овог постизборног циклуса.

И би што би. То што Дачић неће моћи да одоли премијерском изазову мени је постало поприлично јасно после оног његовог дружења с Милорадом Додиком. Лидер Српске тада је, прихватајући се задатка да сваку могућност коалиције око ДС-а разбије уценама око Чеде Јовановића, најавио будући ток догађаја.

Не знам да ли је, или како, за овај маневар Додик награђен, али операција је успела. Пацијент, Тадићева влада, умро је. Пуче Милетово пријатељство с баскета с Борисом.

Демократе су сами криви за још један пораз. Овога пута од Дачића. Трудили су се да га приволе. Како то да раније нису утврдили да СПС није довољно добар да „управљала државним системом и владом у овом тренутку”?

Сопственог достојанства ради, не могу они који су до јуче прижељкивали савез са „европском коалицијом” СПС и УРС сада да тврде да је влада СНС-СПС-УРС зло, повратак на прошлост. Можда и јесте, али то тек треба утврдити.

Уместо да се сами повуку, демократе су отеране у опозицију. ДС је себе уписао у анале видовданских пораза. Тако је пукло и стратешко пријатељство ДС-а и СПС-а започето 2008. дирљивим пољупцима двојице лидера.

Радује ме ипак што више нећемо бацати милионе евра сваким новим даном без владе, мада је весеље ограниченог домета.

Нови мандатар каже да је све од сада у интересу грађана Србије. Како би друкчије и било. Све за народ, каже Дачић, скромно се поредећи ни са ким другим до Черчилом! „Ако неко не жели да преузме одговорност због тешке ситуације, онда тај не треба да се бави политиком”, каже Винстон Дачић.

Подсећањима није умакао ни Николић, цитирајући некадашњег америчког председника Кенедија. „Не питајте шта држава може да уради за вас, него шта ви можете да урадите за њу”, рече Џон Ф. Николић.

Но да се од тамо вратим овде. Србија је на корак од дужничке кризе, реална је опасност да у октобру неће моћи да враћа доспеле дугове. То што би Србију из кризе тешко извукли Џозеф Стиглиц и Пол Кругман заједно, није утеха.

Једно је сигурно. Уз Дачићеву владу, Србија ће доспети под још јача увеличавајућа стакла Европљана који не пропуштају да подсете на оне делове биографије премијера-у-најави који га враћају у времена партијског друговања са Слободаном Милошевићем.

Дачић ће се тако придружити Николићу који је такође под присмотром ЕУ и региона. Што наговештава да ћемо на добијање датума почетка преговора са Бриселом морати да попричекамо – док председник и премијер не положе тестове.

Но, ако мене питате, те тестове ће положити. Не мислим да ће европски курс Србије бити угрожен. Николићев предлог о подизању нивоа преговора Београда и Приштине, што засад једино занима партнере у ЕУ, је први важан знак охрабрења и ослобађања од европске скепсе која тренутно окружује врхове српске политике.

Више ме брине да ли ће влада положити домаћи тест, економски. Опасност је да ће Дачић – будући свестан да се у економију разуме тек нешто боље од Воје Коштунице, који је на те теме био „алергичан” – ексклузивни простор тог секторског дејства отворити човеку који је српским приватизацијама, привреди, финансијама и банкама већ нанео многе штете: Млађану Динкићу.

Зазирем од новог уједа пит-була, питомца Светске банке и ММФ-а и могуће највећег добитника коалиционе аритметике. Тешко ми је да верујем магистру економије који је септембра 2000. говорио да су „велики изгледи да Србија за месец-два, а најкасније до Нове године, добије нову конвертибилну валуту”. Каква црна конвертибилност! Какви бакрачи! Каква визија!

У српској једначини с два-три туцета непознатих, тешкоће су константа. Дачић међутим поручује да ће нова влада, са већином која ће је подржавати, бити стабилна. „Ако је била стабилна претходна, зашто не би и ова”.

Саклони ме боже те стабилности која је Србију отерала на дно регионалне листе што се најважнијих параметара тиче: незапослености, корупције, производње, стандарда, цена, здравства, образовања, оптимизма…

Треба нам много више од те „стабилности”. Но, да сачекамо и састав владе. У земљи у којој су лична имена важнија од политичких програма и платформи, распоред министарских портфолија омогућиће да се будућност лакше дешифрује.

Упамтићу једно Дачићево обећање: „И још једном да кажем, мене не интересује небеска Србија него ме занима како ће Србија данас живети. Поштоваћу нашу прошлост а радићу за нашу будућност. И никада нећу дозволити да вратим 1990”.

А док се не врати „српска памет” која је претходних година отишла из државе, на чији повратак апелује председник Николић, симбол „српске памети” биће нов кабинет. Па ком’ обојци ком’ опанци.