Сорос: Трагична, историјска грешка Немаца

Уочи самита ЕУ, европски лидери изложени су притиску да пронађу излаз из еврокризе. Инвеститор Џорџ Сорос је тим поводом песимиста и упозорава да време истиче. У интервјуу „Шпиглу”, он упозорава да би се Немачка могла претворити у омражену, империјалну силу.

Многи у Немачкој – некадашњем покретачу европских интеграција – данас отворено говоре о могућности напуштања еврозоне. Сматрају да би повратак немачкој марки био јефтинији него останак у фаличној валутној унији. Да ли су у праву?

Нема дилеме да би распад евра био веома штетан и скуп како финансијски, тако и политички. Највећи губитак претрпела би Немачка. Немци морају имати на уму да они до сада нису претрпели никакве губитке. Сви трансфери су били у облику кредита, и тек када кредити не буду исплаћени, онда ће бити забележени стварни губици.

Да ли канцеларка Ангела Меркел блефира када флертује са идејом изласка Немачке из еврозоне?

Немачка би могла да изађе, али би то било папрено скупо. Управо сам прочитао извештај немачког министарства финансија у коме се процењује колики би били трошкови за Немачку у случају изласка из еврозоне у погледу запошљавања и економске активности. Управо зато, Немачка ће увек учинити минимум да очува евро. Чинећи минимум, продужава ситуацију у којој земље дужници у Европи морају да плате баснословне премије да рефинансирају свој дуг. Резултат тога је Европа у којој се на Немачку гледа као на невољену империјалну силу која изазива истовремено и дивљење, али ипак омражену земљу која изазива отпор, зато што личи на силу угњетавача.

Зашто би Немачка сносила сву кривицу? На крају крајева, друге земље ЕУ пружиле су отпор неопходним структурним реформама, док су живеле изнад својих могућности.

Нема сумње да државе које сада имају веома велике дугове нису увеле структурне реформе које је Немачка спровела и зато су сада у неповољној ситуацији. Али, проблем је што је тај неповољни положај сада још наглашенији казненом политиком која се спроводи. Италија сада мора да троши шест одсто БДП-а само да би остала у врсти са Немачком, зато што толико мора да плати више да би рефинансирала свој дуг. Са таквим хендикепом нема начина да Италија остане иоле близу конкурентности Немачке.

Још једном, како је то кривица Немачке?

Реч је о заједничкој одговорности свих који су укључени у процес увођења евра без разумевања последица тог процеса. Када је евро био уведен, регулатори су дозволили банкама да купују неограничене суме државних обвезница без истовременог остављања било каквог акционарског капитала. Такође, Европска централна банка је све државне обвезнице вредновала једнако. Комерцијалне банке су увиделе повољност да нагомилавају обвезнице економски слабијих држава и на томе зараде трансферима.

То је онда довело до снижавања интересних стопа?

Да. Ниже интересне стопе потпириле су бум станоградње и потрошње у државама попут Шпаније и Ирске. Истовремено, Немачка је носећи се са бременом поновног уједињења, стегла каиш и постала конкурентнија. Све то, довело је до рачвања економских ситуација. Европа је постала подељена на земље кредиторе и земље дужнике. Такву ситуацију креирали су надлежни европски ауторитети, укључујући и ЕЦБ, која је моделирана углавном по моделу на Бундесбанку. Немци сада заборављају да је евро био углавном француско-немачка креација. Нико није имао више користи од евра и политички и економски од Немачке. Дакле, оно што се догодило као резултат увођења евра углавном је одговорност Немачке.

Немци се рођења евра сећају на различите начине. Они сматрају да су морали да се одрекну немачке марке да би од држава Европске уније добили сагласност за уједињење Немачке.

Тачно. Немачка је предводила интеграцију Европе зато што је увек била спремна да плати мало више да би се постигао компромис који су сви прихватили, зато што је Немачка била веома вољна да добије подршку Европе за поновно уједињење. То се тада звала „далекосежна визија”, која је креирала Европску унију.

Да ли нам је слична визија неопходна данас?

Желео бих да повучем паралелу између оног што се догађа у еврозони данас и онога што се дешавало после Другог светског рата, када је створен монетарни систем Бретон Вудс за руковођење глобалном економијом. Тада је Америка постала центар система и долар је постао доминантна глобална валута. Било је то време слободног света којим је доминирала Америка. Али, Америка је стекла ту позицију зато што је обезбедила баснословне фондове за реконструкцију Европе кроз Маршалов план. Америка је постала доброћудна империјална сила, што је Америци веома користило.

Како се та ситуација може поредити са оном у којој се сада налазимо?

Немачка је у сличној позицији данас, али није заинтересована ни за какав Маршалов план. Противна је било каквој трансфер унији са остатком Европе.

Маршалов план иако значајан представљао је само мали део БДП-а САД. Могућа цена спасилачког европрограма, са друге стране, могла би изнад могућности Немачке?

Глупост. Што би план био уверљивији и свеобухватнији, то би имао мање шансе за неуспех. Не заборавите само колико је Немачка била захвална Америци за Маршалов план. Италија би била захвална Немачкој да јој помогне у смањивању цене њеног задуживања. Ако би то учинила, Немачка би могла да поставља услове. Италија би била срећна да испуни те услове, јер би од тога имала користи. Неувиђање ове прилике, била би трагична, историјска грешка Немаца.

Зашто су Американци онда подржали Маршалов план, док Немци данас подржавају Меркелин тврд захтев за строгом дисциплином.

Америка се осећала победнички и великодушно након Другог светског рата. Они су такође извукли поуку из грешака у Првом светском рату када су наметнули кажњавање Немачке. Шта је постало од Немачке? Наци-диктатура која је запретила свету. Данашња Немачка не осећа се тако просперитетно и великодушно као Америка тада. Али, у ствари, Немачка је веома просперитетна.

Немачка је управо у стрепњи од губитка тог просперитета.

Немачка позиција је просто речено кратковида. Тренутно, нема никаквих наговештаја кризе у Немачкој. Али, уколико еврокриза не буде хитро разрешена, Немачка ће веома брзо почети да осећа глобални пад економске активности.

Да ли сматрате да је Ангела Меркел спремна на смеле кораке (ревизије структуре монетарне уније на самиту ЕУ који је одржан у четвртак и петак)?

Она је у клопци. Меркелова је схватила да евро не функционише, али не може сада да мења становиште које је постало блиско немачкој јавности, тако што је немачка јавност прихватила такво становиште.

То становиште у суштини истиче да земље урушене кризом просто нису извршиле неопходне реформе, што је Немачка учинила.

Тачно. Али, истовремено, канцеларка Меркел увиђа да оно што се догађа не функционише, па је тако одлучна да сачува евро.

Немачки министар финансија Волфганг Шојбле је у недавном интервјуу „Шпиглу” истакао да је време за смеле кораке. Он је изнео план за чвршћу политичку унију у Европи.

Шојбле је представник Немачке Хелмута Кола. Он је последњи Европљанин на положају, он је трагична фигура зато што он разуме шта је неопходно да се уради, али такође увиђа препреке које стоје на том путу и он не може да пронађе пут да заобиђе те препреке. Он зато стварно пати.

Шта бисте саветовали министру Шојблеу?

Кључни проблем је реструктурисање дугова у еврозони. Све док бреме дуга не буде смањено, нема шансе да слабије чланице ЕУ постану конкурентније.

Да ли се слажете са Меркеловом када каже да ако падне евро, пада и Европа?

Да. На дуге стазе, не можете имати заједничко тржиште без заједничке валуте.