Soros: Tragična, istorijska greška Nemaca

Uoči samita EU, evropski lideri izloženi su pritisku da pronađu izlaz iz evrokrize. Investitor Džordž Soros je tim povodom pesimista i upozorava da vreme ističe. U intervjuu „Špiglu”, on upozorava da bi se Nemačka mogla pretvoriti u omraženu, imperijalnu silu.

Mnogi u Nemačkoj – nekadašnjem pokretaču evropskih integracija – danas otvoreno govore o mogućnosti napuštanja evrozone. Smatraju da bi povratak nemačkoj marki bio jeftiniji nego ostanak u faličnoj valutnoj uniji. Da li su u pravu?

Nema dileme da bi raspad evra bio veoma štetan i skup kako finansijski, tako i politički. Najveći gubitak pretrpela bi Nemačka. Nemci moraju imati na umu da oni do sada nisu pretrpeli nikakve gubitke. Svi transferi su bili u obliku kredita, i tek kada krediti ne budu isplaćeni, onda će biti zabeleženi stvarni gubici.

Da li kancelarka Angela Merkel blefira kada flertuje sa idejom izlaska Nemačke iz evrozone?

Nemačka bi mogla da izađe, ali bi to bilo papreno skupo. Upravo sam pročitao izveštaj nemačkog ministarstva finansija u kome se procenjuje koliki bi bili troškovi za Nemačku u slučaju izlaska iz evrozone u pogledu zapošljavanja i ekonomske aktivnosti. Upravo zato, Nemačka će uvek učiniti minimum da očuva evro. Čineći minimum, produžava situaciju u kojoj zemlje dužnici u Evropi moraju da plate basnoslovne premije da refinansiraju svoj dug. Rezultat toga je Evropa u kojoj se na Nemačku gleda kao na nevoljenu imperijalnu silu koja izaziva istovremeno i divljenje, ali ipak omraženu zemlju koja izaziva otpor, zato što liči na silu ugnjetavača.

Zašto bi Nemačka snosila svu krivicu? Na kraju krajeva, druge zemlje EU pružile su otpor neophodnim strukturnim reformama, dok su živele iznad svojih mogućnosti.

Nema sumnje da države koje sada imaju veoma velike dugove nisu uvele strukturne reforme koje je Nemačka sprovela i zato su sada u nepovoljnoj situaciji. Ali, problem je što je taj nepovoljni položaj sada još naglašeniji kaznenom politikom koja se sprovodi. Italija sada mora da troši šest odsto BDP-a samo da bi ostala u vrsti sa Nemačkom, zato što toliko mora da plati više da bi refinansirala svoj dug. Sa takvim hendikepom nema načina da Italija ostane iole blizu konkurentnosti Nemačke.

Još jednom, kako je to krivica Nemačke?

Reč je o zajedničkoj odgovornosti svih koji su uključeni u proces uvođenja evra bez razumevanja posledica tog procesa. Kada je evro bio uveden, regulatori su dozvolili bankama da kupuju neograničene sume državnih obveznica bez istovremenog ostavljanja bilo kakvog akcionarskog kapitala. Takođe, Evropska centralna banka je sve državne obveznice vrednovala jednako. Komercijalne banke su uvidele povoljnost da nagomilavaju obveznice ekonomski slabijih država i na tome zarade transferima.

To je onda dovelo do snižavanja interesnih stopa?

Da. Niže interesne stope potpirile su bum stanogradnje i potrošnje u državama poput Španije i Irske. Istovremeno, Nemačka je noseći se sa bremenom ponovnog ujedinjenja, stegla kaiš i postala konkurentnija. Sve to, dovelo je do račvanja ekonomskih situacija. Evropa je postala podeljena na zemlje kreditore i zemlje dužnike. Takvu situaciju kreirali su nadležni evropski autoriteti, uključujući i ECB, koja je modelirana uglavnom po modelu na Bundesbanku. Nemci sada zaboravljaju da je evro bio uglavnom francusko-nemačka kreacija. Niko nije imao više koristi od evra i politički i ekonomski od Nemačke. Dakle, ono što se dogodilo kao rezultat uvođenja evra uglavnom je odgovornost Nemačke.

Nemci se rođenja evra sećaju na različite načine. Oni smatraju da su morali da se odreknu nemačke marke da bi od država Evropske unije dobili saglasnost za ujedinjenje Nemačke.

Tačno. Nemačka je predvodila integraciju Evrope zato što je uvek bila spremna da plati malo više da bi se postigao kompromis koji su svi prihvatili, zato što je Nemačka bila veoma voljna da dobije podršku Evrope za ponovno ujedinjenje. To se tada zvala „dalekosežna vizija”, koja je kreirala Evropsku uniju.

Da li nam je slična vizija neophodna danas?

Želeo bih da povučem paralelu između onog što se događa u evrozoni danas i onoga što se dešavalo posle Drugog svetskog rata, kada je stvoren monetarni sistem Breton Vuds za rukovođenje globalnom ekonomijom. Tada je Amerika postala centar sistema i dolar je postao dominantna globalna valuta. Bilo je to vreme slobodnog sveta kojim je dominirala Amerika. Ali, Amerika je stekla tu poziciju zato što je obezbedila basnoslovne fondove za rekonstrukciju Evrope kroz Maršalov plan. Amerika je postala dobroćudna imperijalna sila, što je Americi veoma koristilo.

Kako se ta situacija može porediti sa onom u kojoj se sada nalazimo?

Nemačka je u sličnoj poziciji danas, ali nije zainteresovana ni za kakav Maršalov plan. Protivna je bilo kakvoj transfer uniji sa ostatkom Evrope.

Maršalov plan iako značajan predstavljao je samo mali deo BDP-a SAD. Moguća cena spasilačkog evroprograma, sa druge strane, mogla bi iznad mogućnosti Nemačke?

Glupost. Što bi plan bio uverljiviji i sveobuhvatniji, to bi imao manje šanse za neuspeh. Ne zaboravite samo koliko je Nemačka bila zahvalna Americi za Maršalov plan. Italija bi bila zahvalna Nemačkoj da joj pomogne u smanjivanju cene njenog zaduživanja. Ako bi to učinila, Nemačka bi mogla da postavlja uslove. Italija bi bila srećna da ispuni te uslove, jer bi od toga imala koristi. Neuviđanje ove prilike, bila bi tragična, istorijska greška Nemaca.

Zašto su Amerikanci onda podržali Maršalov plan, dok Nemci danas podržavaju Merkelin tvrd zahtev za strogom disciplinom.

Amerika se osećala pobednički i velikodušno nakon Drugog svetskog rata. Oni su takođe izvukli pouku iz grešaka u Prvom svetskom ratu kada su nametnuli kažnjavanje Nemačke. Šta je postalo od Nemačke? Naci-diktatura koja je zapretila svetu. Današnja Nemačka ne oseća se tako prosperitetno i velikodušno kao Amerika tada. Ali, u stvari, Nemačka je veoma prosperitetna.

Nemačka je upravo u strepnji od gubitka tog prosperiteta.

Nemačka pozicija je prosto rečeno kratkovida. Trenutno, nema nikakvih nagoveštaja krize u Nemačkoj. Ali, ukoliko evrokriza ne bude hitro razrešena, Nemačka će veoma brzo početi da oseća globalni pad ekonomske aktivnosti.

Da li smatrate da je Angela Merkel spremna na smele korake (revizije strukture monetarne unije na samitu EU koji je održan u četvrtak i petak)?

Ona je u klopci. Merkelova je shvatila da evro ne funkcioniše, ali ne može sada da menja stanovište koje je postalo blisko nemačkoj javnosti, tako što je nemačka javnost prihvatila takvo stanovište.

To stanovište u suštini ističe da zemlje urušene krizom prosto nisu izvršile neophodne reforme, što je Nemačka učinila.

Tačno. Ali, istovremeno, kancelarka Merkel uviđa da ono što se događa ne funkcioniše, pa je tako odlučna da sačuva evro.

Nemački ministar finansija Volfgang Šojble je u nedavnom intervjuu „Špiglu” istakao da je vreme za smele korake. On je izneo plan za čvršću političku uniju u Evropi.

Šojble je predstavnik Nemačke Helmuta Kola. On je poslednji Evropljanin na položaju, on je tragična figura zato što on razume šta je neophodno da se uradi, ali takođe uviđa prepreke koje stoje na tom putu i on ne može da pronađe put da zaobiđe te prepreke. On zato stvarno pati.

Šta biste savetovali ministru Šojbleu?

Ključni problem je restrukturisanje dugova u evrozoni. Sve dok breme duga ne bude smanjeno, nema šanse da slabije članice EU postanu konkurentnije.

Da li se slažete sa Merkelovom kada kaže da ako padne evro, pada i Evropa?

Da. Na duge staze, ne možete imati zajedničko tržište bez zajedničke valute.