Крај илузије европског јединства

„Да смо пре 20 година знали са каквим тешкоћама ће се еврозона данас суочавати, и којим притисцима ћемо бити изложени, Немачка се никада не би сагласила са увођењем евра, поготово не са свим онима који су сада чланови монетарне уније”, горко је приметио Ханс-Вернер Син, шеф немачког Института за економска истраживања Ифо уочи преломног ЕУ самита 27-28. јуна у Бриселу.

У јеткој резигнираности данашњом фазом трогодишње дужничке кризе, познати евроскептик Ханс-Вернер Син одавно није усамљен. Од Хелсинкија до Никозије разлози за разочарање упадљиво су различити. Табори опречних европских тумачења зашто се монетарна унија нашла у кошмару у коме за сада пет од 17 њених чланица зависи од стране финансијске помоћи бројни су, а њихова тумачења готово непомирљива, понекад чак и непријатељска према спољном свету.

„Европска дужничка криза изазвана је лакомисленим стилом пословања америчких инвестиционих банака средином прошле деценије. Европи нису потребне туђе лекције како да реши те наметнуте проблеме”, упозорио је председник Европске комисије Жозе Мануел Барозо учеснике недавног самита Г-20 у Мексику.

Код куће, Европљани су јако далеко од тумачења којим аспектом текуће дужничке кризе најпре треба да се позабаве. Сапињањем дужничке драме у Шпанији и Италији, четвртој и трећој економији еврозоне? Или, дефинисањем корака ка изградњи политички и финансијски стабилне заједнице којој се „наметнута”, али и домаћа новчана лакомисленост, више никада неће десити?

Од Берлинског конгреса крајем 19. века, Европа тешко да је, у мирнодопским условима, била слично подељена као крајем прошле седмице.

На управо завршеном драматичном самиту ЕУ, богатије крило еврозоне – представљено чланицама са врхунским кредитним ААА рејтингом које иначе приносе лавовски део новца европским спасилачким фондовима – устукнуло је пред јединством финансијски урушеног „латинског крила”.

Шпанија и Италија су – упркос најављеном противљењу Немачке, Финске, Холандије, Шведске и Данске – успеле да добију зелено светло за јефтиније задуживање код европских спасилачких фондова, најраније почетком идуће године, за када је најављено стварање јединствене европске супервизије пословања више од 6.000 домаћих банака. Све то у циљу утемељења банкарске уније ЕУ, као једног од корака ка стварању фискалне а потом и тесне политичке уније. Иначе, та нова погодност измакла је Грчкој, Ирској и Португалији.

Каквим је све притисцима у Бриселу била изложена Ангела Меркел, лидер економски најјаче и најконкурентније европске економије да начелно одобри директно трговање урушених банака европериферије са европским спасилачким фондовима и Европском централном банком чему се до јуче огорчено противила? Одговор на ову дилему, можда ће једног дана разоткрити мемоари учесника тескобне, целоноћне рунде самита у Бриселу.

Међутим, Меркелова није усамљена у својим становиштима, Фински министар за Европу Александар Стуб упозорио је у Бриселу

да Европа треба да се припреми да до краја деценије живи „ у стању кризе”. По Стубу, Европа је сада у „егзистенцијалној кризи”.

Холандски премијер Марк Руте сматрао је кључним да треба измећи мере које би олабавиле притисак на југ еврозоне да изврши неопходне реформе. Данска премијерка Хелен Торнинг Шмит најавила је да њена земља засигурно неће плаћати дугове ЕУ.

У међувремену, притисак коме је начети део еврозоне изложио Ангелу Меркел те ноћи у Бриселу, већ изазива забринутост међународних финансијских кругова.

„Јасно је да је споразум наметнут Немачкој и то под изузетним притиском. Као резултат: Немачка сада делује и политички изоловано, највероватније и узрујано. А, то би била опасна комбинација”, процењује Сајмон Дерик, шеф валутног бироа банке „Њујорк Мелон”.

Какве су сада европске маневарске опције али и афинитети Немачке, држава која 42 одсто свог извоза пласира на терен „бриселске фамилије” , и истовремено имају највишу квоту уплате у европске спасилачке фондове?

Давно зацртани план тесне континенталне, политичке и економске интеграције разматраће се надаље на најмање два пола напрсле бриселске заједнице.