Сурова из нехата

Међу надимцима Ангеле Меркел доминирају „позајмљени описи”, попут челичне леди Немачке, или сурове млекарице, по угледу на придеве некадашње британске премијерке Маргарет Тачер.

Због залагања за ригорозне мере штедње, по цену рецесије, које по мишљењу стручњака иде подруку са ширењем економске кризе у континенталној заједници, немачка канцеларка се суочила са „епитетом” најомраженије политичарке Старог континента. У земљама „посрнулих” или посусталих националних економија, од Грчке до Шпаније, од Ирске до Португалије, и не само онде, воде се расправе – да ли је Ангела Меркел спаситељ, уништитељ или, штавише, економски окупатор Европе.

Чињеница да је економски слабашна Грчка најпре увучена у вртлог трошења на кредит, а потом, захтевима за повраћај дугова, доведена у ситуацију да се одрекне сувереног одлучивања у домену финансијске политике, ишла би у прилог најтежој оптужби – економској окупацији.

Неоспориви закључак да су „послушне” нације, попут Ирске и Португалије, на путу у крајње сиромаштво, између осталог, или пре свега, због инсистирања Берлина на њиховом придржавању строгих правила Фискалног пакта (о буџетској дисциплини), доприносе извесном степену разумевања за погрдни назив „уништитељка”.

Назив „спаситељка” био би прихватљив ако се узме у обзир наум канцеларке да мерама строге штедње и буџетске дисциплине поврати кредибилитет презадужених нација и подстакне аутоматски процес оздрављења европских тржишта – по принципу „самоходне тржишне регулације”, како је то, недавно, објаснила студентима привредних наука у Берлину.

„Верујем у способност тржишта да самостално извлачи поуке из развојних процеса и прилагођава своје механизме оптимално могућем”, рекла је канцеларка.

Економски стручњаци обилато су цитирали, и цитирају, ову изреку Меркелове. Користе је као један од кључних доказа за наивност и (економско) неискуство политичарке „која се повела за максимама технократског размишљања које ни сама није разумела”.

Познаваоцима новије немачке историје намеће се поређење са некадашњим канцеларом Вајмарске републике Хајнрихом Бринингом. Као и садашња шефица немачке владе, канцелар Брининг је завео мере најстроже штедње и постао „најомраженији немачки политичар епохе”.

Тежећи најпре каналисању, потом оздрављењу дефицитарног буџета, Брининг се равнао према максими ригорозног Јанг плана (штедње), који су победничке силе у Првом светском рату наметнуле Немачкој – управо онако како је то Немачка покушала у име ЕУ да наметне Грчкој.

Окосница савезничког Јанг плана за оздрављење немачке привреде била је садржана у спречавању инфлације и забрани инвестиција у програме привредног раста...

Паралеле се намећу, ако се узме у разматрање немачко противљење Пакту привредног оздрављења, а потом, уз попуштање, његово условљавањем забраном новог задуживања.

Меркелова је, дакле, игнорисала поуку из праксе Брининговог неуспеха: ако у националној економији дође до презадуживања предузећа и приватних домаћинстава, а држава као противинструмент преурањено – дакле пре наступања привредног опоравка – наложи смањење сопствених издатака и заведе нове порезе, подстиче се процес даљег, општег сиромашења и новог, рекордног задуживања.

Историјат погубне економске политике вајмарског канцелара довео је у само две године његовог мандата – од 1930. до 1932. године – до опште кризе. Како је познато, подстакнуто је општенародно незадовољство које је довело до доласка на власт националсоцијалиста.

У данашњој ситуацији, наравно, последице економске политике Берлина осетили су други европски народи. Немцима, за сада, иде никада боље. Међутим, било би наивно, попут немачке канцеларке, веровати да једна, или неколико земаља чланица еврозоне, или шире, чланица ЕУ, могу на дужи период опстати, без обзира на развој кризе у њиховом комшилуку.

Опште мишљење економских стручњака – изражено у низу интервјуа, анализа и експертиза, у минулих неколико месеци – усредсређује се на констатацију да су Ангела Меркел и њена десна рука економских доктрина, министар финансија Волфганг Шојбле, усредсредили своју политику на усконационалне циљеве, а да су кризу лаконски и лакомислено приписали другима.

„Европљани су касно, али не и прекасно схватили да је куцнуо час истине (суочавања са њом)”, коментарисао је Харалд Шуман у уводнику „Цајта” уочи почетка самита ЕУ. Истакнути немачки новинар и економски стручњак Шуман – између осталог, аутор бестселера „Клопка глобализације”, преведеног на 24 језика – под цитираном „истином” подразумева сазнање да је Европа један колектив у коме нема места за одређивање (степена) кривице других који би, потом, требало сами да сносе терет кризе.

„Меркелова би, најкасније сада, морала да увиди да је – свесно или нехотице, свеједно – довела европску заједницу на руб катастрофе и да сноси последице. Пре него што буде прекасно да се спречи револт народа Европе.”