Surova iz nehata

Među nadimcima Angele Merkel dominiraju „pozajmljeni opisi”, poput čelične ledi Nemačke, ili surove mlekarice, po ugledu na prideve nekadašnje britanske premijerke Margaret Tačer.

Zbog zalaganja za rigorozne mere štednje, po cenu recesije, koje po mišljenju stručnjaka ide podruku sa širenjem ekonomske krize u kontinentalnoj zajednici, nemačka kancelarka se suočila sa „epitetom” najomraženije političarke Starog kontinenta. U zemljama „posrnulih” ili posustalih nacionalnih ekonomija, od Grčke do Španije, od Irske do Portugalije, i ne samo onde, vode se rasprave – da li je Angela Merkel spasitelj, uništitelj ili, štaviše, ekonomski okupator Evrope.

Činjenica da je ekonomski slabašna Grčka najpre uvučena u vrtlog trošenja na kredit, a potom, zahtevima za povraćaj dugova, dovedena u situaciju da se odrekne suverenog odlučivanja u domenu finansijske politike, išla bi u prilog najtežoj optužbi – ekonomskoj okupaciji.

Neosporivi zaključak da su „poslušne” nacije, poput Irske i Portugalije, na putu u krajnje siromaštvo, između ostalog, ili pre svega, zbog insistiranja Berlina na njihovom pridržavanju strogih pravila Fiskalnog pakta (o budžetskoj disciplini), doprinose izvesnom stepenu razumevanja za pogrdni naziv „uništiteljka”.

Naziv „spasiteljka” bio bi prihvatljiv ako se uzme u obzir naum kancelarke da merama stroge štednje i budžetske discipline povrati kredibilitet prezaduženih nacija i podstakne automatski proces ozdravljenja evropskih tržišta – po principu „samohodne tržišne regulacije”, kako je to, nedavno, objasnila studentima privrednih nauka u Berlinu.

„Verujem u sposobnost tržišta da samostalno izvlači pouke iz razvojnih procesa i prilagođava svoje mehanizme optimalno mogućem”, rekla je kancelarka.

Ekonomski stručnjaci obilato su citirali, i citiraju, ovu izreku Merkelove. Koriste je kao jedan od ključnih dokaza za naivnost i (ekonomsko) neiskustvo političarke „koja se povela za maksimama tehnokratskog razmišljanja koje ni sama nije razumela”.

Poznavaocima novije nemačke istorije nameće se poređenje sa nekadašnjim kancelarom Vajmarske republike Hajnrihom Briningom. Kao i sadašnja šefica nemačke vlade, kancelar Brining je zaveo mere najstrože štednje i postao „najomraženiji nemački političar epohe”.

Težeći najpre kanalisanju, potom ozdravljenju deficitarnog budžeta, Brining se ravnao prema maksimi rigoroznog Jang plana (štednje), koji su pobedničke sile u Prvom svetskom ratu nametnule Nemačkoj – upravo onako kako je to Nemačka pokušala u ime EU da nametne Grčkoj.

Okosnica savezničkog Jang plana za ozdravljenje nemačke privrede bila je sadržana u sprečavanju inflacije i zabrani investicija u programe privrednog rasta...

Paralele se nameću, ako se uzme u razmatranje nemačko protivljenje Paktu privrednog ozdravljenja, a potom, uz popuštanje, njegovo uslovljavanjem zabranom novog zaduživanja.

Merkelova je, dakle, ignorisala pouku iz prakse Briningovog neuspeha: ako u nacionalnoj ekonomiji dođe do prezaduživanja preduzeća i privatnih domaćinstava, a država kao protivinstrument preuranjeno – dakle pre nastupanja privrednog oporavka – naloži smanjenje sopstvenih izdataka i zavede nove poreze, podstiče se proces daljeg, opšteg siromašenja i novog, rekordnog zaduživanja.

Istorijat pogubne ekonomske politike vajmarskog kancelara doveo je u samo dve godine njegovog mandata – od 1930. do 1932. godine – do opšte krize. Kako je poznato, podstaknuto je opštenarodno nezadovoljstvo koje je dovelo do dolaska na vlast nacionalsocijalista.

U današnjoj situaciji, naravno, posledice ekonomske politike Berlina osetili su drugi evropski narodi. Nemcima, za sada, ide nikada bolje. Međutim, bilo bi naivno, poput nemačke kancelarke, verovati da jedna, ili nekoliko zemalja članica evrozone, ili šire, članica EU, mogu na duži period opstati, bez obzira na razvoj krize u njihovom komšiluku.

Opšte mišljenje ekonomskih stručnjaka – izraženo u nizu intervjua, analiza i ekspertiza, u minulih nekoliko meseci – usredsređuje se na konstataciju da su Angela Merkel i njena desna ruka ekonomskih doktrina, ministar finansija Volfgang Šojble, usredsredili svoju politiku na uskonacionalne ciljeve, a da su krizu lakonski i lakomisleno pripisali drugima.

„Evropljani su kasno, ali ne i prekasno shvatili da je kucnuo čas istine (suočavanja sa njom)”, komentarisao je Harald Šuman u uvodniku „Cajta” uoči početka samita EU. Istaknuti nemački novinar i ekonomski stručnjak Šuman – između ostalog, autor bestselera „Klopka globalizacije”, prevedenog na 24 jezika – pod citiranom „istinom” podrazumeva saznanje da je Evropa jedan kolektiv u kome nema mesta za određivanje (stepena) krivice drugih koji bi, potom, trebalo sami da snose teret krize.

„Merkelova bi, najkasnije sada, morala da uvidi da je – svesno ili nehotice, svejedno – dovela evropsku zajednicu na rub katastrofe i da snosi posledice. Pre nego što bude prekasno da se spreči revolt naroda Evrope.”