И после Тита – папа

Више од десет година, славни фотограф Иво Етеровић је телеобјективом држао на нишану вођу друге Југославије и његову супругу, а једна од легенди каже да су безбедњаци на Белом двору код обућара наручили специјалне ципеле са гуменим ђоном, како Иво не би реметио сан Тита и Јованке, шуњајући се по одајама забрањеног града. Када је његов ангажман прекинут, шјор Иво је, са имиџом првог папараца на црвеном двору, уловио још једног капиталца, уневши у свој револуционарни слоган религиозне елементе, па је последњих година, пред смрт, његов мото гласио: „И после Тита – папа”.

Елоквентан и пробојан, опако духовит или духовито опак, са везама у највишим сводовима моћи, као најбољи пример да укрштање Сплићанина и Београђанина ствара жилаву и ретку врсту која лако преживљава на дугачком балканском ланцу исхране, постао је ексклузивни фотограф никог другог до папе Бенедикта Шеснаестог, лично.

Од новембра прошле године, Иво Етеровић је на оном свету и сасвим је сигурно да ни у вечним ловиштима нема мира, већ својим фотоапаратом прави ексклузивне аранжмане са још неким славним момцима.

Али шта се после његове смрти на овој страни вечности догодило са хиљадама фотографија папе Бенедикта Шеснаестог, кога је Иво фотографисао на службеним наступима, за Ускрс и Божић, у базилици Светог Петра, или на другим местима великих ватиканских светковина?

Доктор Милутин Новаковић, канцелар београдске надбискупије и секретар београдског надбискупа Станилава Хочевара, каже да је фотографисање папе био пројекат између београдске надбискупије и господина Етеровића. 

– Београдски надбискупу Станислав Хочевар омогућио је Етеровићу боравак у Риму, у Кући Санта Марта, која се налази у самоме Ватикану, где иначе одседају кардинали и бискупи. Неки од њих чак ту и живе. У тој кући су, рецимо, боравили кардинали за време избора папе. Иво Етеровић је имао прилику да у различитим ситуацијама фотографише Светога оца папу Бенедикта Шеснаестог, а све са циљем да се од тих фотографија направи колекција ексклузивних разгледница већих димензија него иначе, које се деле као поклон гостима београдске надбискупије, црквеним великодостојницима, државницима или приватним особама – открива нам секретар београдске надбискупије, уступајући „Политици” неке од разгледница са Ивиним потписом, које се деле и приликом посета надбискупа Хочевара иностранству.

Иво Етеровић је папине портрете завршио три године пре смрти. Врата Свете столице одшкринуо му је и његов близак рођак, бискуп Никола Етеровић, који према тврдњи канцелара београдске надбискупије, има изузетно велики углед у Ватикану, с обзиром на то да је секретар бискупске синоде. То тело је директно подређено Светом оцу, он је сазива када мисли да је то потребно, потврђује избор чланова, те одређује и именује и друге чланове, утврђује садржај питања која Бискупска синода проучава, одређује ред расправљања…

Договор између београдске надбискупије и Иве Етеровића, међутим, има своју предисторију, коју ми је, неколико месеци пре смрти, испричао рођени Сплићанин, давно настањен у Београду.

Пре неколико година, чекао је на миланском аеродрому да се укрца у авион за Београд. Приметио је Радована Биговића у свештеничкој одори. Сјајног господина, како га је назвао. Такође недавно преминули Биговић, угледни интелектуалац и духовник Српске православне цркве, био је у друштву београдског надбискупа Станислава Хочевара.

Надбискуп се, одушевљен, обратио Етеровићу:

– Знам ко сте ви. Ви сте фотографирали маршала!

Иво је узвратио лаконски:

– Потврђујете моје сазнање да Удба и попови све знају!

– Ти госпе, настао је општи смех у авиону – причао је Етеровић о својој првој исповести, на 10.000 метара.

Месец дана после сусрета у авиону, добио је опрост свих грехова са највишег места. Станислав Хочевар га је позвао на кафу и упитао га:

– Да ли бисте фотографирали папу? Консултовао сам Ватикан и они су заинтересовани.

Иво је надбискупу одговорио брзо и са оном дозом провокације којом је шармирао Броза и давно отворио врата социјалистичког змајевог гнезда у Ужичкој улици. Додуше, код Тита се откравио тек после трећег „чиваса” са содом. Са надбискупом је већ било лакше. И није било вискија.

– Рођен сам као католик, па сам деценијама био црвени. Сада сам розе. Дакле, сликаћу папу – одговорио је Хочевару.

Тако је на реч постигао споразум о коме маштају многи фотографи света. Али када је у питању сплитски берекин, ништа није било немогуће.

То је, заправо, био Иво. Ренесансни лик, дух који хода и сева блицем, залутао у времену и простору, једнако поштован и од православаца и од католика, који обитава као споменик једног времена у ком смо били нормални. 

И, чинило се заиста да је шјор Иво бесмртан, као хрватско-српски јединствени мутант који чека да одради посао са Ватиканом, па да се онда коначно баци на естраду, ловећи кадар како Северина у замку пројектованом по доктринама фенг-шуија, негде у Војводини, ноћу шета с виском у дрхтавој руци, проверавајући где су опасне подземне воде које стварају несаницу њеном мужу, српском краљу бакра...

Али, ништа од тих фантастичних идеја. Иво је заувек отишао.