Туризам 2.0

У последњих неколико година, једна од главних туристичких атракција у Врњачкој Бањи јесте такозвани мост љубави. Издалека, овај мост изгледа као и сваки други мостић преко локалне речице, али оно што га издваја јесте прича. Наиме, пре Првог светског рата, у Врњачкој Бањи заволели су се официр Реља и учитељица Нада, и о њиховој љубави се надалеко причало. Када је почео рат, Реља је отишао у Грчку, тамо се заљубио у лепу Гркињу, и од тада му се губи сваки траг. Нада је остала да полако вене, док није умрла од туге.

У знак сећања на Наду, девојке долазе на овај мост који је био омиљено састајалиште Реље и Наде. За ограду моста везују катанац на коме је исписано њено име и име њеног момка, а кључ бацају у реку, како би симболично сачувале своју љубав.

Данас, ограду овог моста красе хиљаде катанаца од парова који су ту дошли и „везали своју љубав” на овај начин, а мост је већ постао познат и ван Србије.

Ово је одличан локални пример једног принципа који је све више присутан у области маркетинга у туризму – беседништво и креирање традиције (storytelling i inventing tradition). У свакој, чак и најзабаченијој забити по Европи можете видети овај принцип у пракси.

Људи узму обично старо дрво, ограде га и испричају причу о томе како је то магично дрво, како се ту први пут пољубила Јованка Орлеанка са својим љубавником, а испод његове крошње Лорка писао песме. Ставе ту неке занимљиве ајпед уређаје и тачскрин дисплеј, кликнете, а Лоркин холограм искочи и рецитује вам на увце испод дрвета, и тако даље.

Поента овог принципа јесте у томе да више није потребно имати највиши водопад на свету или град са 3.000 година традиције да бисте од тога направили туристичку атракцију. Људи све више праве врхунске атракције од неких потпуно баналних, крајње обичних ствари, које су добро спаковане и имају добру маркетиншку причу.

У Загребу је прошле године најпосећенија туристичка локација био новоотворени „Музеј прекинутих веза”. Двоје Хрвата који су схватили куда иду трендови у туризму, отворили су овај музеј у коме су изложили предмете везани за љубавне раскиде, опроштајна писма, поломљене ствари, секире, претње и све објекте везане за ову тему. Потпуно логично звучи да ће многи туристи, уморни од извиканих тема и локација, отићи баш овде. У Бечу постоји Музеј историје женских сексуалних помагала, од времена старог Египта до данас, и још на десетине оваквих уникатних, необичних музеја које многи људи желе да обиђу баш због тога што разбијају стереотипе о музејима.

Од људи који летују у Турској чујем да су Турци овај принцип исцедили до максимума када је Клеопатра у питању. Тамо је буквално свака плажа на којој је Клеопатра опрала ноге претворена у „Клеопатра плажу”, и од тога се прави огромна прича, продају сувенири. Људима се те приче свиђају.

Поента је да више уопште нису потребна велика улагања да би се направила туристичка атракција, већ само добра, аутентична прича и добра маркетинг стратегија. Ствари које су „пун погодак” јесу те неке универзалне, панкултуролошке теме, колико год апсурдно звучале на први поглед, као у случају загребачког музеја.

У јавности је недавно покренута иницијатива да се у Београду подигне споменик Ејми Вајнхаус, на месту где је одржала свој последњи концерт у животу. Прво што сам помислио јесте: „Одлично, сви странци који би дошли у Београд сазнали би да постоји тај споменик, она је универзални медијски стереотип, перципирали би Србију као отворену за друге културе и народе.” Међутим, коментари људи на интернету били су углавном крајње непромишљени. „Шта има да дижемо споменик тој белосветској наркоманки, боље да дигнемо споменик неким нашим музичарима, Луису или Томи Здравковићу.” То је био најчешћи коментар.

Оно што Србима дефинитивно фали, јесте способност да искључе национални понос из једначине када се размишља о економији. Ејми Вајнхаус улази полако у легенду глобалне музике попут Елвиса Прислија или Курта Кобејна. Задесило се да је овде имала последњи концерт, и ми имамо јединствену прилику да овде направимо нешто с њом у вези. Уместо да размишљамо како да од тога направимо музејчић са неком занимљивом причом и поставком, где би многи странци дошли и оставили неки новац у Србији, ми реагујемо националним поносом.

„Нокија”, једна од најпознатијих компанија на свету, почела је међу првима да прави мобилне телефоне. На челу маркетинга били су генијалци који су одлучили да нигде на тим телефонима не сме да пише да су направљени у Финској. Јер, ко би купио телефон који није јапански или немачки? Уместо тога, дали су компанији име које „звучи” јапански, и пустили да се не зна одакле су, већ да људи нагађају по звучности. До пре неколико година, у анкетама, више од половина корисника „Нокијиних” телефона нису знали да они потичу из Финске. Углавном су мислили да су јапански.

Захваљујући томе што су успели да савладају националну сујету, они су успели да направе компанију од које малтене 50 одсто финске нације живи. Србин који би успео да направи телефон, вероватно би инсистирао да на њему стоји огромна шајкача.

Потребно је дакле, понекад, да савладамо националну сујету да бисмо искористили ове потенцијале и креирали овакве туристичке атракције. Ево, на пример, када би у Београду постојао музеј старих компјутерских игрица (а за који је потребан минималан буџет), сигуран сам да би већина странаца који имају између 20 и 40 година посетили тај музеј пре него било шта друго у граду. Оваквих микротема које су глобално универзалне има на хиљаде, и потпуно је свеједно да ли су ти музеји у Србији или у Паризу.