Слобода смеха у Ораховцу

Ораховац – Оштећеном калдрмом, уским оријенталним улицама, из полумрака старинских кућа, од којих неке личе на медитеранске виле, а друге на метохијске куле за становање и одбрану, силазили су на централни градски трг готово сви становници Ораховца. На њега су од 1999. године долазили да чују углавном лоше вести, да по хиљадити пут расправе „шта ће бити с нама, ко је страдао, кога су отели, ко се одселио, шта је рекао локални командант Кфора, стижу ли хуманитарна помоћ и огрев за зиму”. Зато јевећина, по истој навици и логици, и прексиноћ дошлана трг да види шта су то овде донела два комбија и два аутомобилазатрпана џаковима и препуна познатихљуди. Мало њих зна да ће им, узагушљивојноћи, на тргу бити понуђен смех, да ће неко покушати да их насмеје и развесели: имају ли снаге да га прихвате, да учествују у њему, да се радују, знају ли да треба да се смеју?

Из школе се износе столице и стављају у неколико редова да седну старији, струја је преслаба да истовремено подржи светло и звук, публици се обраћа Божидар Ђуровић,управник Народног позоришта из Београда: „Поштовани пријатељи, тражим реч да вам се обратим и бојим се да не буде погрешна. Ваш живот заслужује друге речи,које ја не знам. Био бих пресрећан ако ова представа неком од ове деце одреди живот који, морамо признати, није леп онако како ми желимо”. На препуном тргу у српском делу Ораховца Српска драма Народног позоришта из Приштине,у копродукцији с Народним позориштем из Београда, премијерно изводи Молијерову комедију „Грађанин племић”.

Људе ненавикле на смех тешко почињу да воде, подижу, покрећуглумци и представа,и то све до првог несигурног аплауза.Након њега почиње смех и слобода смеха до краја „Грађанина племића”,ког препознају или мисле да су га сигурно срели. Смеју се и због саме могућности смеха. На крају аплауз –једни другима.Аплаудира и десетак Албанаца који су присуствовали представи, они су недавно купили српске куће ту у близини.

„Сви имају право да забораве ове људе, само њихово позориште нама право да их заборави. Ми то не можемо. Прошао је официјелни Видовдан, ово је наш радни Видовдан”, каже Ненад Тодоровић,директор Српске драме избеглог театра из Приштине.

Српски део Ораховца је гето неколико стотина заборављених људи где се прави најбоље вино и где је живот безнадежно тежак, где на неким кућама и поред улица још стоје колутови бодљикаве жице,и где има наде онолико колико су људи способни да, на тренутак, забораве себе и свој положај, препуштеност и остављеност од свих.Голуб Кујунџић из Ораховца каже да се „народу овако нешто догађа једном у две године, ово је други пут да нас овако развеселе, волели бисмода нам чешће дођу”.Зато ови људи, жељни гостију, никога не остављају незбринутог.Позориште спава по кућама у Ораховцу и суседној Великој Хочи. Сутрадан конвој одлази са трга, део публике је опет ту, аплаудира...

Друго извођење је у повратничком селу Брестовик код Пећи, спарно је, нема простора за игру, дрвеће је посечено после сукоба и протеривања Срба –нема хлада. У кући која је служила као прихватни центар за избегле Србе има једна већа соба, „салон” – можда ту може да се одигра прва представа у историји овог села. Одустаје се од „салона”, мора се играти испред куће, ту има нешто свежине. Глумац Бранко Бабовић у костиму коси траву испред куће и сцена је готова.Клупе и столице доноси Миодраг Дашић,чија је неомалтерисана повратничка кућица најближа. Дошла су сва деца Брестовика и опет почиње смех, глумце Аника и Јасмина укључују их у представу, мали Миљан гледа само шарене костиме. Редитељ Даријан Михајловић говори опарадоксима овог играња и смислу свега тога, о „ружној сценографији које нема, а коју чине пулусрушене зграде у којима се ова представа игра”.

Трећи пут „Грађанин племић” изводи се у дворишту цркве Светог Ђорђа у центру Призрена.Домаћин је свештеник Слободан с породицом. Ту је све уређено, затегнуто, руже, трава, прскалице, Горанци из посластичарнице преко пута доносе глумцима бозу и сладолед, иза зида спаљена српска кућа,изнад ње бели хотел „Мај хоум” са светлећом рекламом. Глумци облаче костиме у ходнику епископије, из манастира Свети архангели стигао је игуман Михаило, чека се да с мајком Евицом на представу дође седмогодишња Милица,једино српско дете у Призрену.На петнаест столица испред свог Народног позоришта село је готово читаво српско становништво Призрена, а после неколико минута, на зидићуиза њих место су заузеле и две Албанке.

„Ово је најбоље искуство које сам имао за петнаест година рада. Мислио сам о стрпљењу ових људи, хоће ли издржати. Како сам одиграо прву сцену,рекао сам колегама:’Ово је фантастично. Људи се смеју, у Призрену!’”, каже глумац Милан Васић.

Нико од ових глумаца нема свој дом, нико од њих нема своје матично позориште, чини се да по трговима, собама, избегличким прихватним кућама, двориштима цркава, у срушеним домовима културе, траже свој дом и своје једино позориште. И дом и позориште чекају их у Приштини.

-------------------------------------------------------------------

За једног гледаоца

Народно позориште Приштина са седиштем у Косовској Митровици нема своју сцену, нити има публику која би, посебно јужно од Ибра, могла доћи у позориште. Због свега тога одлучено је да,уместо доласка публике, позориште иде својој публици и игра, неки пут, и за једног гледаоца. Посебно се води рачуна о људима заборављеним у градовима.

„Мислим да је овакав амбијентални театар је јединствено позоришно и људско искуство”, каже Бранко Бабовић.

У представи Жана Молијера „Грађанин племић” играју Игор Дамњановић, Аника Грујић, Бојан Стојчетовић, Милена Јакшић, Милан Васић, Бранко Бабовић, Јасмина Стоиљковић и Ивана Ковачевић.