Номади лутају кроз град

Путовање је изузетна прилика да будемо невидљиви. У непознатом граду не срећемо оне који од раног јутра, над масним папиром пуним мрва од погачица, објашњавају политичке опције, касирка у самопослузи нас не препознаје, крећемо се лагодно и без застоја обучени у шортс и јапанке, из мајице нам стидљиво извирује стомачић од пива, хлеба, меса... Нема шефа, директора, љубавнице или пакосне комшинице да примети како смо се нешто запустили и пожутели у лицу. Такорећи лебдимо док око нас непознати људи, ако одемо довољно далеко, говоре непознатим језиком који не разумемо и који нам личи на птичји жамор у шуми с дебелом хладовином.

Стари Римљани су срочили крилатицу о томе како доласком пролећа почну да сврбе табани, они римски, који су некад давно опходали пола планете. И данас, судећи по туристичким понудама, људи воле да путују. Путује се лагодно и лако, захваљујући агенцијама које намернику, као марљивом ђачету, направе строг распоред ходања, одмора и уживања, као да је у питању припрема за Олимпијаду. Али у томе нема много чари јер обавеза унапред плаћеног одузима драж авантуре и дозволе да се нешто прескочи или открије забрањено.

За оне што повремено желе да се одвоје од своје уважене и многопоштоване персоне, која нам намеће свест о томе шта други људи мисле о нама, уместо слике ко смо ми у ствари, путовања нуде могућност да се буде нико и ништа, гост који пролази земљиним шаром, обичан посматрач који је у неподмитљивом огледалу других само људско биће.

Номадизам је најприродније сазнавање света. Он је свест да се крећемо у сваком погледу али да је и променљиво све око нас. Нико тако узбудљиво није описао чари лутања и необуздану слободу сталног протицања него што је то урадио Пушкин у поеми „Цигани“, или Федерико Гарсија Лорка у „Циганском романсеру“, прослављајући цигански народ много пре него што су постали Роми. Тек у комунизму, када термин „Цигани“ постаје увредљив и погрдан, појавила се нова реч као својеврстан еуфемизам који означава проблематичан однос с оним што она именује. (Реч увек постаје проблематична и забрањена за употребу онда кад се у проблематичном контексту прихвата оно што она означава.) У сваком случају, одлетело је у небо оно романтично и неукротиво из пређашњег Циганског каприча, а Роми су добили хигијенска насеља и личне карте, полако али сигурно жртвујући новом поретку своју луталачку душу.

Луталаштво у себи крије и ноту авантуризма јер познаје „ход по мукама“, ходање „као по јајима“, „ход на оштрици ножа“, „ходање по живцима“ . Оно потврђује слободу и снагу човекове воље која је у стању да се одупре инерцији, моћном закону природе и читавог друштва. Уочавајући да је лагодније и сигурније седети или стајати у месту, многи се наглас и у себи вајкају: Боље ми је да не мрдам. Боље ти је да се не мешаш. Боље је да се уопште нисам ни родио. Ипак, номади у души препоручују вечно кретање. Ходањем, чак и оним нервозним дуж собе, увек може да се смисли неко спасоносно решење. Да је ходање привилегија изабраних, говори и наша пословица: Седи где си, ни за боље ниси.

Некада женама није било дозвољено да слободно крстаре улицама, макар само чедно разгледале излоге. За сваку која би се одважила да се слободно отисне низ пловидбу улицом постојала је опасност да је прогласе блудницом. Еманципација жена омогућила нам је да изађемо из пословице „Лута као глува кучка“ право на улицу и да, иако нисмо професионалне проститутке којима је једино било дозвољено да се без пратње крећу по сокацима и да по улици пуше, запалимо коју јер је то у јавним просторијама сада забрањено. Мада, постоје и данас они скептични традиционалисти који тврде да је кретање, по жене опасно стање духа, чисто мушка одисејевска работа те се никако не препоручује наследницама Пенелопе, склоне ткању и верности.

Држава, чији је задатак да сурово спроводи строгоћу, није баш много наклоњена неухватљивим стазама номадизма па су кроз историју, међу осталима, на мети честих погрома били Јевреји, један од најпознатијих номадских народа. Номадизам се супротставља историји, јер је он крстарење простором док је историја путовање кроз прошлост. Он на својеврстан начин укида историју, поништава је и замењује природом, која је аутентично и суштински повезана с људима.

Памтим из старог краја једну слику менталног номадизма: времешни брачни пар, лепо обучени бакица и дека, улазио је свечано, сваког поподнева, у свог зеленог „фићу“, уредно опраног и паркираног испред зграде. Унутра би, не померајући се, преседели до касне вечери, обилазећи градове које у младости нису стигли да посете.