И станови и обвезнице

Ако је судити према подацима из 73.000 евидентираних захтева за реституцију бившим власницима после рата подржављене имовине, требало би вратити некретнине и земљиште површине приближне територији Црне Горе.

Противницима реституције који му приговарају да није ни свестан шта значи вратити непокретности величине Црне Горе, др Милан Париводић, бивши министар и највећи заговорник денационализације у претходној влади Војислава Коштунице, представљајући, последњих дана мандата, свој предлог закона по коме би се овај посао могао обавити, кратко је одбрусио:

– А вас није срамота да целу Црну Гору не вратите.

Из угла до јуче представника власти, али из позиције правног стручњака одговорно тврди:

– Нема више ниједног – ни државотворног, ни економског, ни политичког, ни социјалног, ни моралног разлога да се денационализација и то заједно с приватизацијом грађевинског земљишта не спроведе. Прошло је готово седам година од ДОС-ових петооктобарских обећања да ће рехабилитовати и својину као једну од три највеће жртве комунизма и последњи је час да се то уради, ако хоћемо нормално грађанско друштво по принципима ЕУ – каже Париводић.

 А по хваљеном и оспораваном предлогу који је урадио Париводићев тим, а влада га подржала у тексту Нацрта (као техничка влада, није имала право да утврђује предлог), предвиђено је враћање имовине која је после 1. јануара 1945. одузета физичким и правним лицима и без правичне накнаде подржављена или пренета у општенародну, државну, друштвену или задружну својину по законима о аграрној реформи, национализацији, секвестрацији. Предмет реституције била би и конфискована имовина. Реч је  о имовини коју су окупаторске власти по расистичким прописима конфисковале после 6. априла 1941, али и оној коју је наша држава конфисковала после рата под условом да суд поништи конфискацију, односно рехабилитује власника.

При томе ваља напоменути да је предвиђено враћање непокретности – стамбених, пословних зграда, грађевинског, пољопривредног, шумског земљишта и шума, нешто покретних ствари, али не и реституција трговачких предузећа национализованих 1946. и 1948. године. Тадашњи власници не могу рачунати да им се врати предузеће, али би могли да потражују некретнине тог предузећа, укључујући и земљиште.

Право на денационализацију, враћање подржављене имовине имали би бивши власници овдашњи држављани или њихови наследници, некомерцијална правна лица (задужбине фондови и фондације), односно њихови правни наследници, али и страни грађани или њихови наследници који нису имали право на обештећење од друге државе по неком међународном споразуму. Под условом да нису били у униформи окупационих снага у Србији.

Одузету имовину враћали би Република Србија, аутономна покрајина, локална самоуправа, јавно предузеће, привредно друштво или, јасније, онај који је сада власник, својински држалац, носилац права коришћења односно располагања на подржављеној имовини. У случајевима кад се бивши власници или њихови наследници исплаћују новцем или обавезницама обештетила би их Република Србија.

Денационализација би се заправо, по Париводићевом предлогу, спровела враћањем старом власнику непокретности у натуралном облику, баш оне куће, локала или земљишта који су му некада припадали или давањем истог или по квалитету сродног објеката. Када ове могућности заиста не постоје, ишло би се на обештећење.

– Натурална реституција као претежан принцип праведнија је за старог власника, прихватљивија и економски и политички и јефтинија за државу од обештећења. Сви они који су против натуралне реституције су, у принципу, против денационализације, јер би плаћање обештећења за све што је одузето потпуно онемогућило процес денационализације. Зато би се тек уколико натурална реституција није могућа, бивши власници или њихови наследници обештетили обвезницима Републике Србије или једнократном накнадом у новцу која би се исплаћивала само корисницима денационализације који на дан предаје захтева имају више од 65 година – објашњава Париводић.

За утврђивање износа обештећења, прецизира наш саговорник, узела би се вредност некретнине коју Пореска управа користи као основицу за израчунавање годишњег пореза на имовину, а код пољопривредног земљишта петнаестоструки катастарски приход. Обвезнице би се издавале на 20 година, са годишњом каматом од 4,5 процената и девизном клаузулом и исплаћивале у полугодишњим ратама.

– Како је реч о државним хартијама од вредности које би биле у промету, њима би се могло трговати, па би онај ко хоће одмах готовину продао своје обвезнице, наравно уз одређени дисконт, зависно од реакције тржишта. Такође, овим обвезницима могле би да се плаћају пореске обавезе, да се користе као депозит при одобравању дугорочних стамбених и других кредита банака у већинском државном власништву и приватних банака које то прихвате. Њима би могле да се купују и државне акције и друге хартије од вредности – указује Париводић.

За разлику од потпредседника садашње владе Божидара Ђелића, који сматра да су четири милијарде евра, колико је Париводићевим предлогом предвиђено за обештећење, крупна цифра за државу, Париводић подсећа да то није много када се има у виду да се обвезнице емитују са роком доспећа до 20 година. То је подношљиво, јер рачунице показују да ће се овај трошак кретати од 1,5 до три милијарде евра, уз једну милијарду више која је остављена као амортизер. Уосталом, водећи рачуна о макроекономској стабилности, утврдили смо и појединачни максимум – милион евра по бившем власнику (поделио би се на наследнике) и по објекту.

Истовремено, мада је натурална реституција најбоља, има случајева кад је обештећење неминовно. Јер, по речима Париводића, посебно се водило рачуна о накнадно стеченим правима.

Нико из овог процеса не сме изаћи са мање права. Они који су по закону стекли власништво на непокретностима некада одузетим старим власницима, рецимо људи који су откупили станове у национализованим зградама, немају разлога за бригу. Сва физичка лица која су стекла имовину савесно, без обзира на то да ли теретно или доброчино – да ли су је платили или добили на поклон, били би заштићени, додаје Париводић.

Такође, уколико би враћање имовине довело у питање функционисање предузећа или смањило број радних места, онда би однос досадашњег власника и старог могао да се уреди тако да некретнина остаје у функцији предузећа. То предузеће би, истина, морало да склопи уговор о закупу са бившим власником коме се та некретнина враћа у својину или алтернативно да му понуди одређени број акција или удео и да се на тај начин компензира власништво над тим објектом.

Бивши министар, иначе, сматра да је највећа грешка државе што није донела закон о забрани продаје одузете имовине, чиме је и себи и другима искомпликовала ситуацију и нанела велику штету. Истина, подсећа, да су постојале две фазе приватизације и стога и два решења при денационализацији. Законом о приватизацији из 2001. године предвиђена је обавеза државе да при денационализацији обештети старе власнике за продату имовину током приватизације. Међутим, од 2004. године у уговоре о приватизацији унете су клаузуле по којима држава не гарантује за својину по основу денационализације, па су купци прихватили и тај ризик. Или јасније, за намирење бивших власника чија је имовина продата кроз приватизацију пре јула 2004. одговорна је држава, а након тога купци тих фирми, јер су својевољно прихватили дејство будућег закона о денационализацији, каже Париводић.

--------------------------------------------------------------------------

Ко влада, тај и враћа

За враћање имовине одузете на територији Аутономне Покрајине Косово и Метохија, укључујући и обештећење, одговорна је власт која контролише Косово и Метохију, записано је у нацрту закона.

– За враћање ове имовине мораће да се побрину они који де факто владају Косовом и Метохијом, али ми наше грађане нећемо препустити саме себи. Они којима је тих 40-их и 50-их година одузета имовина на КиМ пријавиће се, сем захтевом косовским властима у складу са тамошњим прописима, и нишком огранку Дирекције за реституцију. Држава Србија ће се, ако та власт на Косову не буде поштовала грађанска права наших грађана, обратити Међународном суду за људска права у Стразбуру. Сигуран да ће и ЕУ, и Европска комисија, и Европски парламент извршити одговарајући притисак на власти на Косову како би се заштитила основна људска права, укључујући и право својине, свих грађана – и Албанаца, и Рома, и Турака, и Срба, објаснио је недавно, тада још министар Париводић.

Уосталом, наглашава Париводић, Нацрт закона о денационализацији и грађевинском земљишту подржала је и Европска унија о чему сведочи и писмо потпредседника Европског парламента Мекмилана упућено премијеру Коштуници. Овај законски предлог, додаје, подржале су и САД преко Амбасаде у Београду.