I stanovi i obveznice

Ako je suditi prema podacima iz 73.000 evidentiranih zahteva za restituciju bivšim vlasnicima posle rata podržavljene imovine, trebalo bi vratiti nekretnine i zemljište površine približne teritoriji Crne Gore.

Protivnicima restitucije koji mu prigovaraju da nije ni svestan šta znači vratiti nepokretnosti veličine Crne Gore, dr Milan Parivodić, bivši ministar i najveći zagovornik denacionalizacije u prethodnoj vladi Vojislava Koštunice, predstavljajući, poslednjih dana mandata, svoj predlog zakona po kome bi se ovaj posao mogao obaviti, kratko je odbrusio:

– A vas nije sramota da celu Crnu Goru ne vratite.

Iz ugla do juče predstavnika vlasti, ali iz pozicije pravnog stručnjaka odgovorno tvrdi:

– Nema više nijednog – ni državotvornog, ni ekonomskog, ni političkog, ni socijalnog, ni moralnog razloga da se denacionalizacija i to zajedno s privatizacijom građevinskog zemljišta ne sprovede. Prošlo je gotovo sedam godina od DOS-ovih petooktobarskih obećanja da će rehabilitovati i svojinu kao jednu od tri najveće žrtve komunizma i poslednji je čas da se to uradi, ako hoćemo normalno građansko društvo po principima EU – kaže Parivodić.

 A po hvaljenom i osporavanom predlogu koji je uradio Parivodićev tim, a vlada ga podržala u tekstu Nacrta (kao tehnička vlada, nije imala pravo da utvrđuje predlog), predviđeno je vraćanje imovine koja je posle 1. januara 1945. oduzeta fizičkim i pravnim licima i bez pravične naknade podržavljena ili preneta u opštenarodnu, državnu, društvenu ili zadružnu svojinu po zakonima o agrarnoj reformi, nacionalizaciji, sekvestraciji. Predmet restitucije bila bi i konfiskovana imovina. Reč je  o imovini koju su okupatorske vlasti po rasističkim propisima konfiskovale posle 6. aprila 1941, ali i onoj koju je naša država konfiskovala posle rata pod uslovom da sud poništi konfiskaciju, odnosno rehabilituje vlasnika.

Pri tome valja napomenuti da je predviđeno vraćanje nepokretnosti – stambenih, poslovnih zgrada, građevinskog, poljoprivrednog, šumskog zemljišta i šuma, nešto pokretnih stvari, ali ne i restitucija trgovačkih preduzeća nacionalizovanih 1946. i 1948. godine. Tadašnji vlasnici ne mogu računati da im se vrati preduzeće, ali bi mogli da potražuju nekretnine tog preduzeća, uključujući i zemljište.

Pravo na denacionalizaciju, vraćanje podržavljene imovine imali bi bivši vlasnici ovdašnji državljani ili njihovi naslednici, nekomercijalna pravna lica (zadužbine fondovi i fondacije), odnosno njihovi pravni naslednici, ali i strani građani ili njihovi naslednici koji nisu imali pravo na obeštećenje od druge države po nekom međunarodnom sporazumu. Pod uslovom da nisu bili u uniformi okupacionih snaga u Srbiji.

Oduzetu imovinu vraćali bi Republika Srbija, autonomna pokrajina, lokalna samouprava, javno preduzeće, privredno društvo ili, jasnije, onaj koji je sada vlasnik, svojinski držalac, nosilac prava korišćenja odnosno raspolaganja na podržavljenoj imovini. U slučajevima kad se bivši vlasnici ili njihovi naslednici isplaćuju novcem ili obaveznicama obeštetila bi ih Republika Srbija.

Denacionalizacija bi se zapravo, po Parivodićevom predlogu, sprovela vraćanjem starom vlasniku nepokretnosti u naturalnom obliku, baš one kuće, lokala ili zemljišta koji su mu nekada pripadali ili davanjem istog ili po kvalitetu srodnog objekata. Kada ove mogućnosti zaista ne postoje, išlo bi se na obeštećenje.

– Naturalna restitucija kao pretežan princip pravednija je za starog vlasnika, prihvatljivija i ekonomski i politički i jeftinija za državu od obeštećenja. Svi oni koji su protiv naturalne restitucije su, u principu, protiv denacionalizacije, jer bi plaćanje obeštećenja za sve što je oduzeto potpuno onemogućilo proces denacionalizacije. Zato bi se tek ukoliko naturalna restitucija nije moguća, bivši vlasnici ili njihovi naslednici obeštetili obveznicima Republike Srbije ili jednokratnom naknadom u novcu koja bi se isplaćivala samo korisnicima denacionalizacije koji na dan predaje zahteva imaju više od 65 godina – objašnjava Parivodić.

Za utvrđivanje iznosa obeštećenja, precizira naš sagovornik, uzela bi se vrednost nekretnine koju Poreska uprava koristi kao osnovicu za izračunavanje godišnjeg poreza na imovinu, a kod poljoprivrednog zemljišta petnaestostruki katastarski prihod. Obveznice bi se izdavale na 20 godina, sa godišnjom kamatom od 4,5 procenata i deviznom klauzulom i isplaćivale u polugodišnjim ratama.

– Kako je reč o državnim hartijama od vrednosti koje bi bile u prometu, njima bi se moglo trgovati, pa bi onaj ko hoće odmah gotovinu prodao svoje obveznice, naravno uz određeni diskont, zavisno od reakcije tržišta. Takođe, ovim obveznicima mogle bi da se plaćaju poreske obaveze, da se koriste kao depozit pri odobravanju dugoročnih stambenih i drugih kredita banaka u većinskom državnom vlasništvu i privatnih banaka koje to prihvate. Njima bi mogle da se kupuju i državne akcije i druge hartije od vrednosti – ukazuje Parivodić.

Za razliku od potpredsednika sadašnje vlade Božidara Đelića, koji smatra da su četiri milijarde evra, koliko je Parivodićevim predlogom predviđeno za obeštećenje, krupna cifra za državu, Parivodić podseća da to nije mnogo kada se ima u vidu da se obveznice emituju sa rokom dospeća do 20 godina. To je podnošljivo, jer računice pokazuju da će se ovaj trošak kretati od 1,5 do tri milijarde evra, uz jednu milijardu više koja je ostavljena kao amortizer. Uostalom, vodeći računa o makroekonomskoj stabilnosti, utvrdili smo i pojedinačni maksimum – milion evra po bivšem vlasniku (podelio bi se na naslednike) i po objektu.

Istovremeno, mada je naturalna restitucija najbolja, ima slučajeva kad je obeštećenje neminovno. Jer, po rečima Parivodića, posebno se vodilo računa o naknadno stečenim pravima.

Niko iz ovog procesa ne sme izaći sa manje prava. Oni koji su po zakonu stekli vlasništvo na nepokretnostima nekada oduzetim starim vlasnicima, recimo ljudi koji su otkupili stanove u nacionalizovanim zgradama, nemaju razloga za brigu. Sva fizička lica koja su stekla imovinu savesno, bez obzira na to da li teretno ili dobročino – da li su je platili ili dobili na poklon, bili bi zaštićeni, dodaje Parivodić.

Takođe, ukoliko bi vraćanje imovine dovelo u pitanje funkcionisanje preduzeća ili smanjilo broj radnih mesta, onda bi odnos dosadašnjeg vlasnika i starog mogao da se uredi tako da nekretnina ostaje u funkciji preduzeća. To preduzeće bi, istina, moralo da sklopi ugovor o zakupu sa bivšim vlasnikom kome se ta nekretnina vraća u svojinu ili alternativno da mu ponudi određeni broj akcija ili udeo i da se na taj način kompenzira vlasništvo nad tim objektom.

Bivši ministar, inače, smatra da je najveća greška države što nije donela zakon o zabrani prodaje oduzete imovine, čime je i sebi i drugima iskomplikovala situaciju i nanela veliku štetu. Istina, podseća, da su postojale dve faze privatizacije i stoga i dva rešenja pri denacionalizaciji. Zakonom o privatizaciji iz 2001. godine predviđena je obaveza države da pri denacionalizaciji obešteti stare vlasnike za prodatu imovinu tokom privatizacije. Međutim, od 2004. godine u ugovore o privatizaciji unete su klauzule po kojima država ne garantuje za svojinu po osnovu denacionalizacije, pa su kupci prihvatili i taj rizik. Ili jasnije, za namirenje bivših vlasnika čija je imovina prodata kroz privatizaciju pre jula 2004. odgovorna je država, a nakon toga kupci tih firmi, jer su svojevoljno prihvatili dejstvo budućeg zakona o denacionalizaciji, kaže Parivodić.

--------------------------------------------------------------------------

Ko vlada, taj i vraća

Za vraćanje imovine oduzete na teritoriji Autonomne Pokrajine Kosovo i Metohija, uključujući i obeštećenje, odgovorna je vlast koja kontroliše Kosovo i Metohiju, zapisano je u nacrtu zakona.

– Za vraćanje ove imovine moraće da se pobrinu oni koji de fakto vladaju Kosovom i Metohijom, ali mi naše građane nećemo prepustiti same sebi. Oni kojima je tih 40-ih i 50-ih godina oduzeta imovina na KiM prijaviće se, sem zahtevom kosovskim vlastima u skladu sa tamošnjim propisima, i niškom ogranku Direkcije za restituciju. Država Srbija će se, ako ta vlast na Kosovu ne bude poštovala građanska prava naših građana, obratiti Međunarodnom sudu za ljudska prava u Strazburu. Siguran da će i EU, i Evropska komisija, i Evropski parlament izvršiti odgovarajući pritisak na vlasti na Kosovu kako bi se zaštitila osnovna ljudska prava, uključujući i pravo svojine, svih građana – i Albanaca, i Roma, i Turaka, i Srba, objasnio je nedavno, tada još ministar Parivodić.

Uostalom, naglašava Parivodić, Nacrt zakona o denacionalizaciji i građevinskom zemljištu podržala je i Evropska unija o čemu svedoči i pismo potpredsednika Evropskog parlamenta Mekmilana upućeno premijeru Koštunici. Ovaj zakonski predlog, dodaje, podržale su i SAD preko Ambasade u Beogradu.