Нова честица – божја или није?

Да ли је најнеухватљивији бегунац најзад долијао? Сасвим је извесно да су физичари у најсавршенију високотехнолошку крлетку ухватили непознату честицу за коју се накнадно може испоставити да је дуго прогањана „божја честица”.

Управо су то обзнанили, после вишегодишње потраге, истраживачи упослени на две веома моћне машине (детектори), са акронимима ЦМС и АТЛАС,укопане у ходницима кружног облика, дубље од сто метара под земљом, у Европској организацији за нуклеарна истраживања (ЦЕРН), на размеђи Швајцарске и Француске. Сићушни делић материје уочили су у енергетском подручју где би требало да се крије Хигзов бозон.

На недавном научном разматрању, чији су учесници хиљадама километара били удаљени једни од других (Женева и Мелбурн), саопштени су резултати прикупљени до 12. јуна. У огледима на ЦМС-у забележен је, стручним језиком казано, повећан број догађаја који одговарају маси од приближно 125 гигаелектронволти. Сматра се да је тај сигнал последица распада до сада нерегистроване честице.

Дуже од четири деценије траје потрага за „недостајућом кариком” у замишљеној таписерији свеколиког космоса. Уочи ли се икакав видљив траг, а било је неких наговештаја, то би требало да буде уверљива потврда да је Хигзов бозон извориште масе за све остале које се називају основне или елементарне.

Замисао да таква честица уопште постоји потекла је из ума Питера Хигза, са Универзитета у Единбургу, а назива се још „скривена симетрија”. У протекле две године накупило се довољно података који су, претпоставља се, указивали да су упорни хајкачи надомак циља. Из два огромна детектора (има их укупно четири), у научне часописе и јавна гласила пристизале су најаве да је на помолу велико откриће. (Математички прорачуни на темељу познатих чињеница и теоријских предвиђања указују да вероватноћа да у једном судару настане „божја честица”, износи један према десет милијарди милијарди).

У неколико наврата се очекивало да је напослетку упала у замку, и то близу енергије, како се то стручно каже, од 125 гигаелектронволти, што је чини стотинама пута тежом од протона! Непотврђени извештаји упућивали су дакле на закључак да је започео последњи чин драме, још једном оглашен средином јуна када су у јавност процуреле назнаке величанственог успеха.

Огромну и сложену клопку – Велики хадронски сударач (LHC) – научници су сместили у кружном тунелу надомак Женеве, дугачком 27 километара. У најчудовишнијој, најмоћнијој и најскупљој машини (шест и по милијарди долара), коју је човек икад склопио, сударају се два млаза протона (делићи атомског језгра), од којих сваки достиже 99 одсто светлосне брзине (300.000 километара у секунди). То је толико запетљано и захтевно, као када бисте испалили иглице с једне и друге обале Атлантског океана да једна другу погоде на средокраћи пучине, а претходно су поменутим прстеном пројуриле 5.000 пута у секунди.

Потом се проучавају отисци у нади да ће се стићи до последњег, крајњег и недељивог, од којег је све саткано, до а-томоса како га је пре две и по хиљаде година назвао Демокрит из Абдере.

Буде ли довољно енергије, настаће нове честице, јер се енергија и материја – према славној једначини Алберта Ајнштајна (Е=mc2) – преобраћају једна у другу.

Иако су представници ЦЕРН-а и Фермијеве националне лабораторије (САД) обелоданили да је нова честица опажена, нико се не усуђује да јој припише придев – божанска. Дугоишчекивана пресуда биће данас саопштена.

У оба експеримента на Великом хадронском сударачу (LHC), учествују два српска истраживачка тима (Институт за физику, Институт „Винча” и Физички факултет).

Станко Стојиљковић