Причање и приповедање

Данас прва књига "У ватри" (1947) не значи више од књижевно-историјског податка, али је најавила жанровски разноврстан опус богатих тематских циклуса дела, којима Ерих Кош пуних шест деценија богати новију српску књижевност.

Дела из ратног времена, попут "Теферича под Мајевицом", "Талијан у селу Борју", "Зло село", "Следећег часа", "На јами" и "Дете", памте се као потресна сведочанства. У време социјалних писаца, Крлежине групе и надрeалиста, када га је прошао "први пламен побуне" и на њега дошао ред да се огледа, следом властитог уметничког поимања књижевности и смисла књижевног стварања, срећно је повезао два типа уметничке слике живота, сатиричну и алегоричну, целокупним делом, насталим у турбулентним временима југословенске и српске стварности у време и после Другог светског рата, другом половином 20. века.

Пропитивање људских истина

Романсијер, приповедач, есејист, сатиричар. Његове прозе из рата, и објављене касније, потврђују да је пре свега врстан приповедач: од разуђених прозних структура попут тротомног историјско-алегорично-сатиричног романа "У потрази за Месијом" од искључиво тзв. малих, кратких прозних форми у "Босанским причама". Приповедач је увек објективан посматрач, што подразумева пропитивање људских истина у оној мери у којој му то тип прозе какву пише очигледно омогућава. Кош једнако негује ратну, психолошку и друштвену приповетку, новелу и роман, најизразитије сатирички роман и критичко-реалистичке приповетке, разуђене по полазној тачки, поступку обраде и правцима деловања.

Романи о изложеном киту на Ташмајдану ("Велики Мак"), акцији истребљења врабаца ("Врапци Ван Пеа") и човеку који је изгубио своје име ("Имена") спадају у ред најбољих Кошевих сатиричних дела.

Кошев ироничан осмех увек лебди понад поларизованих ликова, док са критичке дистанце разобличава различите ћуди, појаве, околности, навике, заблуде и слабости, однос према животу и моралним начелима. Главни јунак по правилу је непризнат у свеопштој организацији друштва.

Збирком чланака и есеја "Сатира и сатиричари" о појединим великим сатиричним писцима и њиховим делима, студијама из историје сатиричне књижевности и размишљањима садашњих проблема сатире, поставио је темеље једне теорије сатире, док је књигама "Причање и приповедање", "Тај проклети занат списатељски" и "Зашто да не" изложио и развио поетичко језгро својих погледа на књижевно дело и делање.

Српска књижевност већ је имала изврсне хумористе, од Стевана Сремца и Бранислава Нушића до Бранка Ћопића, али, како је с разлогом већ установљено, међу сатиричарима до Ериха Коша налазимо само још једног писца првог реда: Радоја Домановића.

Мешано друштво

Ерих Кош тематизује у широком просторно-временском распону, од далеке прошлости у поменутој потрази за Месијом од фантазмагоричног визионирања новог леденог доба на Земљи у "Снегу и леду" или, пак, од "Босанских прича", осмишљених поступком типичним за усмену народну комуникацију, до "Излета у Парагвај".

Моделе симболичко-алегоријског саопштавања репрезентују дела попут "Мрежа", "Досијеа Храбак" и "Мишева". Симболиком мрежа, узрочно-последичним развојем догађаја, осмишљен је нови јунак амбивалентног односа према друштвеној стварности ("Мреже"). И поред ваљаних паралела које већину Кошевих дела повезују са чувеним писцем "Процеса", постоје извесне начелне разлике у обликовању јунака романа "Досије Храбак" и Јозефа К. Храбак је јунак нашег доба, доба после Кафкиног. Међутим, он мора да се служи истим поступцима својих тужитеља да би се спасао. То битно одређује природу употребе моћи и власти у "Досијеу Храбак" и Кошевог односа према Кафки.

У "Мишевима", пак, друштво и породица представљају сурову арену људских размирица и трагедија, својеврстан пакао дехуманизоване људскости, а приповеда се на примарном плану алегоријског саопштавања, с оном врстом сатиричности која дело усмерава ка заокруженој, завршној моралној поенти.

Један круг прича издваја "мешано друштво" као типизиране представнике "малих људи" који у великим животним окршајима покрећу радњу и имају улогу заплета. У збирци "На аутобуској станици", која се нимало случајно отвара приповетком "Несрећа", нека млађа жена је у пролазу, обративши се својој другарици, рекла довољно јасно и разговетно да би је приповедач "Среће" правни референт Алимпије Марковић могао чути, да је пресрећна: "Кажем ти: пресрећна сам"! Само толико и то једино! Чак ни одговор друге жене није чуо, ако га је уопште и било.

Одједном се у њему јавило и обелоданило мноштво необичних, тајанствених и судбинских питања. Да је жена казала да је несрећна, пречуо би њене речи, или их у истом тренутку заборавио не сматрајући их значајним или вредним памћења. Од такве, почетне упитаности над феноменом среће развијено је више питања конкретног живота, људске судбине као филозофске категорије, према којој се сваки човек, за свога века, мора одређивати.

За шест деценија књижевног рада, од традиционалног реалистичког пута до специфичног онеобичавања реалности, Ерих Кош објавио је веома разнородна дела како по типовима ликова и развоју радње тако и по концентрисању симбоичких и метафоричких уопштавања, у првом реду по критици неприкосновеног ауторитета и догматског мишљења, исмевања конформистичког менталитета који се прикрива и оправдава средствима идеологије.

Њему најближа несумњиво је била и остала "директна друштвена критика"; увек по слободном уверењу, откад је одрекавши се сваке друге каријере, ставио на карту књижевности своју будућност. Дубоком ауторском свешћу о смислу и сврси посла којим се већ пуних шест деценија бави, потврдио се као књижевна личност првог реда и трајног трага у српској уметничкој прози.